Под сјајем неона

Неколико деценија уназад, 1902. године, инжењер и проналазач Жорж Клод, којег су звали „француски Едисон", развио је начин укапљивања и одвајања одређених гасова из ваздуха и тако произвео неон у индустријском облику. Гас је смештао у стаклену цев, након чега су на крајеве цеви постављане електроде и тако је емитовано неонско осветљење. Свој патент је представио 1910. године на сајму аутомобила у Паризу, где је зидове обасјао светлећим неонским знаковима.

У радионицама попут његове занатлије су израђивале стаклене цеви које су загревањем савијали. Након хлађења стакла, причврстили би електроде на оба краја, вакуум-пумпом уклонили ваздух, а затим су користили електричну струју која је пролазила кроз електроде како би уклонили и нечистоће из унутрашње стране цеви. Потом би коначно убацили гас неон и затворили електроде. Када је неонски знак укључен струја утиче на убрзање електрона неонских атома, који након враћања у нормалан ниво енергије емитују фотоне чији сјај видимо голим оком.

У производњи неонских знакова користи се неколико различитих гасова. Када је електрификован, сваки гас емитује фотоне различите таласне дужине које дају другачије боје светлости. Тако гас неон даје наранџасто-црвен сјај, аргон боју лаванде, хелијум светлоружичасту, криптон сребно-белу, а ксенон светлољубичасту боју.

Оно што је предност неонских цеви је дуготрајност у односу на сијалице које имају ужарену нит. Власници различитих компанија убрзо су схватили да, поред ефикасности, овакве светлеће цеви привлаче пажњу, посебно коришћене као светлеће рекламе за купце. С друге стране, недостатак неонских цеви огледао се у крхкости стакла, па није било могуће испоручивати га на веће удаљености.

Половином 20. века, као гласници модерног доба, јавили су се пластични светлећи знакови, који су убрзо заменили неонске. И до данас, производња неонских знакова је само мали део онога како су се неонски знакови производили у првим деценијама прошлог века, али занат савијања цеви постоји и даље, док је неонска расвета, последњих година, постала заступљенија у савременом дизајну ентеријера - архитекте такав стил називају ретрофутуризам.