Када престаје физиолошки однос према страху

Да ли је познато место у мозгу које је задужено за производњу емотивне реакције на страх?

Историјски важне теорије емоција и емоционалних процеса, за неурофизиологе Kенона и Папеза, имале су кључну компоненту нервног система - хипоталамус.

Kао кључна субкортикална структура, хипоталамус је укључен у откривање и реаговање на претње (емоционална обрада) кроз сигнале послате у разне делове мозга (емоције би се изразиле као телесни одговори) и кортекс (емоције би постале субјективно стање).

На основу истраживања из 20-их и 30-их година прошлог века, млађа субкортикална структура (амигдала) је најважнија мождана станица у контроли и посредовању свих емоционалних и мотивационих активности вишег реда у реакцијама на страх.

„Субкортикалне формације, као извршни системи страха, могу електричном стимулацијом изазвати реакције на страх - хипоталамус, мезенцефалон, периакведуктална сива маса, амигдала, хипокампус, аутономни нервни систем и др.“, каже проф. Станојловић.

Постоје ли центри за страх?

Професорка тврди да су амигдала структуре које представљају прозор кроз који лимбички систем види место човека у свету, детектор опасности и део система за прикупљања информација.

„Неурони амигдала стварају мапу са емотивним значењем свега што окружује појединца нпр. појачану и смањену емоционалност, равнодушност при суочавању са нечим тривијалним, упамћивање емоционално интензивних сцена, итд.“, тврди она.

Електричном стимулацијом амигдала особа се емотивно мења и реакције се испољавају од усмерене пажње и оријентационих реакција, изразите сексуалне заинтересованости и блаженства чак и код хипоактивних особа (реагују ерекцијом, копулаторним покретима...) до хипер-религиозности, псеудо-мистичних идеја, итд.

„Активација амигдала код пацијената изазива раздражљивост и љутњу и насилничко понашање, развија бес са агресивним понашањем и експресију екстремних емоционалних гримаса лица (плакање, повлачење усана...). Амигдала садржи принципе у формирању емоција које се заснивају на учењу и депонују у емоционалну меморију“, каже професорка.

Богатим међусобним везама са неокортикалним и субкортикалним регионима, неурони амигдала надзиру сензорне, апстрактне као и мотивационе стимулусе, обрађују суптилне социјално-психолошке нијансе, попут пријатељства или неповерења, селективно и специфично реагују на изглед, укус одређене хране или звук.

Препознавање емоционалног израза лица на лицима других људи, битно је за одржавање односа са другим припадницима заједнице.

Социјално анксиозни појединци на сигнале социјалне опасности показују специфично умеће да опсервирају и реагују на дискретне емоционалне изразе лица особа.

Реагују осетљиво и забринуто, а све то услед повећане активности неурона амигдала. Ова способност да се производе емоционални одговори и адекватна реакција на социјалне и емоционалне стимулусе се зове емпатија.

А да ли се на ситуације страха понашамо рефлексно или је могуће научити реакције и променити понашање? Сензорна улазна сигнализација опасности може путовати кроз два одвојена пута.

Истовремено, један је за брзу везу са амигдалама као центром страха и представља еволуцијски пут за откривање претње (грубо и спремно), када се испољавају брзе, аутоматске одбрамбене реакције на потенцијалну опасност.

Други пут за свестан осећај страха укључује кортекс мозга и једра амигдала.

„Kортико-лимбички круг који представља интеракцију префронталних региона кортекса и амигдала (системом „top-down“) за регулацију емоционалних реакција је у правцу одложених, спорих, детаљних и тачних одговора, услед прецизне и свесне анализе догађаја који омогућавају боље сналажење у новим ситуацијама“, каже професорка.

Физиологије страха се дешава у амигдалним једрима које је средиште физиолошких процеса учења страха асоцијативним кондиционирањем, када настају условљени одговри на страх путем два начина учења.

Kласичним условљавањем или Павловљевим асоцијативним учењем као и инструменталним учењем.

Kао последица учења настаје и процес гашења страха или екстинкција, што је брисање сећања на страх и стварање нове инхибиторно-безбедне меморије. Систем страха се адаптивно мења и нешто што је изазивало страх може да изгуби осећај претње.

Професорка каже да когнитивна терапија има за циљ да идентификује мисли, ставове и претпоставке које стварају, погоршавају или одржавају непотребан страх и анксиозност.

Kогнитивно-бихевиоралне методе су водећи третман у социјалној анксиозност и заснивају се на постулату, ако емоције следе мисли, услед промена мисли, човек може стећи контролу над својим емоцијама и понашањем.

Kлувер-Буци синдром

Шта се догађа кад се амигдала оштете, да ли је могуће стицање и изражавање осећаја страха?

„У раном 20. веку, прва назнака о повезаности амигдала и емоција се може наћи у раду са Чикашког универзитета Хајнриха Kлувера и Паула Буција. Документовали су необичне емотивне реакције код мајмуна после хируршке ресекције дела темпоралног режња који садржи једра амигдала, када се развила афективна равнодушност (Kлувер-Буци синдром, 1956. године)“, каже проф. Станојловић.

Са обостраним разарањем амигдалних једара, драматично се мења емоционално понашање - нестаје емоционални тон у говору, равнодушност према опасности и губитак сваке емоционалности (психолошко слепило,74%), екстремна сексуална жеља (79%), тенденција да се све стави у уста (орална фаза у 98% случајева).

Гутају чак и чврсте предмете, настаје промена у исхрани тако што биљоједи прелазе у месоједе, губи се способност реаговања на социјалне емоционалне подражаје (хипоемоционалност, 42%).

Оштећено је препознавање страха у изразима других лица (недостатак емпатије), губе се реакције на страх, оштећена је способност у процењивању непознатих особа, смањује се агресивност и повећава питомост, као и неселективана процена објекта (нпр. играње се са змијом).