Шта су ловили становници Ђердапа

И управо се у препознатљивом симболу овог палеолитског локалитета огледа колико су праисторијски становници дуж Дунава и Ђердапске клисуре били инспирисани риболовом и ценили присуство реке.

„Они су се и населили на речним Дунавским терасама управо због добрих услова за риболов, то јест због бројних вирова и речног стења којима се овај пејзаж одликовао. То им је помагало приликом улова великих миграторних риба које су долазиле сваког пролећа и сваке јесени из Црног мора. Биле су то велике моруне, јесетре и друге миграторне врсте“, каже др Ивана Живаљевић, научни сарадник Института Биосенс Универзитета у Новом Саду.

Риболов је за ондашње становнике Ђердапа представљао главни извор хране. Међутим, риболов није имао само економску улогу. Представљао је и врсту идеологије и начин регулисања друштвених односа.

„Осим хране, становници Ђердапа су се одавали риболову и зарад украшавања тела. Био је то и начин за регулисање друштвених односа и, можда, поштовања природе и бића која у њој живе. Чувене скулптуре са Лепенског вира имају управо неке елементе и људских и рибљих атрибута - она велика уста која су изврнута на доле веома подсећају на уста каква имају моруне и друге врсте јесетри“, објашњава др Ивана.

Рибље зубе су користили као украсе. За ту намену су највише ловили једну врсту рибе за коју данас не постоји српски назив, али која је била веома распрострањена у Дунаву у доба мезолита. Данас је у водама ове реке нема, али су истраживачи уз помоћ ДНК анализе открили њено некадашње присуство.

„За ову рибу немамо српски назив. Руски назив је вирезуб. То је риба слична шарану коју су ловили због њених ждрелних зубића који подсећају на клипове кукуруза. Те зубиће су користили као украсе, у ствари, засецали су их на корену и пришивали су их за одећу“, појашњава наша саговорница.

Анализирајући животињске остатке са праисторијских локалитета, Ивана проучава однос између људи и животиња у прошлости и открива какву улогу су имали лов и риболов у животу становника Ђердапа.

„Први пут се око 6000 година п.н.е. на Лепенском виру и другим ђердапским налазиштима појављују и домаће животиње које се доводе у везу са првим неолитским земљорадницима и сточарима који у то време почињу да насељавају Балкан“, каже др Живаљевић.

Како каже, прве припитомљене животиње на Ђердапу биле су овца, коза, говече и свиња. Ипак, први међу припитомљеним животињама, како у Европи тако и на Ђердапу, био је пас.

„Сматра се да се то веома рано десило, још током раног мезолита, током 10. и 9. миленијума п.н.е. Пси су тако развили специфичне врсте односа са људима, живели су са њима и делили храну. Женке су доносиле младе на свет у оквиру самог Лепенско-вирског и Власачког насеља, па су у неким случајевима тако пси чак и сахрањивани. Тако да је пас дефинитивно не само најбољи човеков пријатељ него и најстарији човеков пријатељ“, каже докторка.

Осим припитомљених животиња и рибљег света, међу праисторијским становницима дунавских обала било је и животиња попут јелена, срне, дивљег говечета и дивље свиње. Ловили су их ради хране, али су им и приписивали симболичко значење и користили их у обредима.

„Јелен је био веома значајна симболичка животиња. Људи су лобање са великим разгранатим роговима често остављали на подовима кућа у Лепенском виру у моменту напуштања и затварања те куће. Могуће да би та кућа у неком моменту поново почела да живи као што јелен сваке године одбаци рогове и сваке године му поново израсту, већи и лепши“, сматра наша саговорница.

И лобања дивљег говечета, претка данашњих крава, била је сахрањивана поред покојника. Некада су крда дивљих говеда била честа у Европи, али данас ове врсте више нема.

Све то не бисмо могли да сазнамо без истраживача који кроз анализу животињских костију са археолошких налазишта откривају сложеност људских заједница у прошлости и међусобних односа човека и животиње. Због тога др Ивана наглашава колико је археозоологија важна археолошка поддисциплина.

„Нажалост, данас смо сведоци тога како се све више смањује реал различитих животињских врста. Оне све више изумиру, а велике зелене површине се уништавају. Археозоологија нам тако омогућава да сазнамо нешто о људима у прошлости, али и о животињама које су у прошлости настањивале овај простор, са људима или без њих. И у том смислу је она заиста драгоцена“, закључује она.