Све што нас занима о страху

Емоције имају еволуцијску сврху са циљем адаптивне реакције на претње, које су посебно везане за опстанак и репродукцију.

Страх је биолошки основна емоција свих људи и животиња и дефинише се као непријатна, јака емоција коју изазива свест о опасности. Шта је страх?

„Неуронска кола која производе страх, оркестрирају одбрамбене механизме као одговоре на претњу, што је кључно за промену понашања у смеру адаптације на новонасталу ситуацију, опстанак и преживљавање. Стимулуси и ситуације (предатор) као и физичко стање (глад, жеђ, сексуална жеља, паника и др) могу бити претња“, каже проф. др Оливера Станојловић.

Страх се може дефинисати као неурофизиолошки процес који припрема организам за деловање урођених или научених (стечених) одговора на присутну опасност и користи све телесне ресурсе, психофизиолошке, бихевиоралне и когнитивне у стањима страха.

Вербално изражавање страха је златни стандард у процени свесног и субјективног емоционалног искустава страха. Заједнички описани страхови су према демонима и духовима, злим силама, мраку, пауцима, змијама, итд.

Да ли сви разумемо туђе емоције и имају ли потребу сви људи да буду схваћени? 

„Емоционална интелигенција (емоционална писменост, свесност или емпатија), представља способност да се увиде осећања других и проживе кроз сопствене емоције. Појединци са емоционалном интелигенцијом имају саосећање и способност да поделе и разумеју емоционално стање другог појединца“, каже проф. Станојловић. 

Тачност са којом човек може препознати емоције у себи и другима (путем израза лица, тона гласа и говора тела), као и у апстрактним предметима (попут уметничких дела) представља перцепцију емоција, који је важан чинилац емоционалне интелигенције.

Мрачну слику човечанства представљало би замислити свет без емпатије као основе сарадње, повезивања, алтруизма, морала, социјалне подршке, поверења и емоционалне конвергенције, те других лепих особина које воде ка разумевању.

На питање да ли се плашљивост и појачана емоција страха наслеђује, професорка каже да се биолошким увидом у понашање две врсе птица, јастреба и голуба, који се према истом проблему сасвим супротно понашају, указује на генетичку компоненту понашања према страху.

Јастреб је птица са стратегијом борбе или бега, проактивним стилом, емоционално агресивним и одважним понашањем, бори се за територију без флексибилности у понашању и захтева високе енергетске потребе.

Голуб се сасвим супротно понаша, има укочено, опрезно и пасивно - залеђено понашање, поседује флексибилност, избегава оспасност и чува енергију.

„Индивидуална осетљивост на страх је одређена геномом током развоја личности у интеракцији са факторима средине (варијације у окружењу). Промена фенотипа кроз генерације и епигенетски ефекти или садејство социјалних фактора на експресију гена, представља специфичну бихевиоралну епигенетику“, изјавила је професорка.

Она каже да изложеност стресорима (недовољна брига мајке, лоши односи у породици, злостављање, лоша исхрана и др.) током критичних периода развоја као што су периоди пренаталног развоја, новорођенче, детињство и адолесценција, може имати дуготрајне ефекте који могу трајати читав живот појединца.

Услед епигенетских промена нервних ћелија (на молекуларном нивоу) која је индукована хормонима стреса (кортизол) успоставља се слаба реакција мозга на страх.

Први ефекти епигенетске регулације, откривени су посматрањем у трансгенерацијском преносу стила мајчинства код пацова. Заправо, када су женке пацова брижне према потомству (лижу, негују и др.) уочено је веће преживљавање, потомци су мање анксиозни и мање подложни стресу (мањи број глукокортикоидних рецептора у хипокампусу).

У кући богатих родитеља који имају приступ скупој и здравој храни, са ограниченом количином шећера, соли и масти, деца уче да воле воће и поврће, не једу слану, слатку и брзу храну.

У таквој породици деца се уче активном стилу живота (учење разних вештина и спортова), што делује протективно на гене за гојазност, редукује развојне психичке поремећаје и анксиозност. Сасвим је супротна ситуација у породици сиромашних родитеља, где су образци кретања и здраве исхране сведени на минимум.

Kада је у научним круговима појачано интересовање за феномене страха и анксиозности?

Један од првих примера стицања страха кроз класичне експерименате кондиционирања (Павловљев рефлекс условљавања) је добро позната студија деветомесечне месечне бебе, малог Алберта када се, отац бихевиоризма, амерички психолог Вотсон Јохан Б. опробао у најконтроверзнијем експерименту у историји психологије до данас. 

Безусловни одговор, као што је урођена реакција на страх изазвана гласним звуком (плач), кондиционирањем се преноси на изворно неутралне подражаје (пацов, без одговора), а затим се даље генерализују на сродне беле подражаје (зец, пас, крзнени капут, памучна вуна, деда мраз и др).

Након понављања упарених стимулуса (звоно и пацов), није само пацов изазивао реакцију страха, већ су то били сви подражаји беле боје услед генерализације стеченог страха. Обрасци емоционалних реакција које су посматрани у одојчади развијали су се у сложене одговоре на страх у одраслих.

Емоционални трансфери и број преноса емоционалних условљених реакција може бити веома велики, адаптивни страхови и патолошке варијације (фобија) се разматрају у смислу интензитета.

„Истраживачи су успели да идентификују малог Алберта (2009. године) као дечака по имену Даглас Мерите, који је на жалост умро са шест година од хидроцефалуса. Разумевање биологије понашања и етика овог експеримента је оштро критикована, експеримент је спроведен без знања или пристанка Албертових родитеља и дошло је до психолошког оштећења и др.“, каже проф. Станојловић.

Читање емоција са лица

Емпиријска истраживања сугеришу да је фацијална експресија поуздани показатељ емоционалних реакција. Емоционални изрази лица су рудименти понашања у процесу прилагођавања.

„Према Дарвину, језик емоција је представљен изразом лица, тј. фацијалном експресијом и говором тела. Kод примарних емоција (бес, страх, изненађење, радост и туга) али и других сложених емоција (љубомора) фацијална експресија има ненаучену или наслеђену природу. И слепи људи, имају сличне покрете фацијалних мишића, без обзира да ли су урођено или стечено слепи“, каже професорка.

Фацијална експресија је аутоматска и невољна, када се једном испољи понавља се. Систем за кодирање лица је један од приступа за процену израза лица и заснива се на анализи четрдесет четири мишића лица који се активирају појединачно или у комбинацији.

Они омогућавају да се испитају анализа говора, боја гласа и ниво активности, као и карактеристичан став (грубо понашање и гестови, држање и приступ или избегавање).

Шта је карактеристично за понашање у ситуацији када нам прети страх?

У зависности од типа претње (свестан или непознат), удаљености предатора, времена појављивања претње и процене ризика, реакција може бити активна одбрана и бекство или пасивна реакција када се дешава инхибиција кретања и дистанцирања, смрзавање (залеђивање), када је бег немогућ.

Активно понашање представља безусловне (урођене) одговоре када је извор опасности познат и када је претња на блиском растојању. Активна стратегија суочавања се користи када је бекство од претње могуће и посредована је променама аутономног нервног система и адреналином (борба или бег).

Покрећу се алармне реакције које производе брзе одговоре са скраћеним реакционим временом (ширење зеница, ширење или сужавање капака, лупање срца, убрзано дисање, невољни тонички покрети главе, циклични покрети удова).

Телесни одговори на страх су физичка борба (гурање, вербална борба) и бег који се односи на одговоре када се повећава дистанца од опасности (трчање, скривање или одступање).

Пасивна стратегија суочавања настаје учењем (условни оговор) и то је имобилизација или замрзавање, очување и повлачење.

„Пасивне реакције настају када је претња на већим дистанцама, а предатор још увек далеко. Суочавање са претњом је неизбежна, услед предвиђања опасности дешавају се аутономна инхибиција (хипотензија, брадикардија и др.) са повећаним неуроендокриним одговором (хипоталамо-хипофизна-адренална осовина и кортизол)“, закључује проф. Станојловић.