Коловођа на позицији кеца

Која је ваша асоцијација на Моцарта?

Ако се одрекнемо злоупотребе незнања јавности и јефтиних трикова празних панегирика величанственом опусу, схватићемо да се у његовом случају заправо ничему посебном не може дивити.

Налик примерице Праксителу, Рафаелу, Молијеру или Шекспиру, ни он није био корифеј неког новог правца, нити оснивач неке школе. Дошао је на концу једног развојног периода, ма колико његових опера, симфонија, чак клавирских соната давало за право да закључимо: „Ово је коначно савршенство у овом стилу и нико, какав год геније био, неће у овом правцу отићи ни корак даље“.

Јозеф Хајдн, који је аутор обрасца Моцартових симфонија, поносио се његовим генијалним духом јер је у њему осећао део себе самога: да је могао, сам би створио Симфонију у Ес-дуру, но је бар умео да се радује и томе што се такав геније ослања на његова старачка плећа. Подједнако енергично би с гнушањем одбио да компонује (или „скриви“, како се сам изразио) први став Бетовенове Ероике, јер би то (далеко било!) могло бити протумачено као некакво учешће у „усмеравању музике на такве странпутице“.

Далековиднији Глук, осим што је заслужан за Моцартово просветљење у ком правцу ће досегнути врхунац своје каријере – а то је опера – утабао је и неке нове стазе његовим наследницима. Па тако, сагледавши коначност генијалног ствараоца, барем су схватили ноторну чињеницу: узалудно је свој таленат траћити на вечити труд опонашања моцартовских партитура, не би ли такав симулакрум продавали около као класику.

Као што је Вагнер означио врхунац деветнаестог столећа, односно Бетовенове школе, тако су и Моцартове најсавршеније композиције последња реч осамнаестог века. Тако је опште позната чињеница да је Отмица из сараја означила почетак немачке оперске школе деветнаестог века с делима Моцарта, Бетовена, Вебера и Вагнера; да је Das Veilchen (Љубичица) почетак Шубертовог, Шумановог и Менделсоновог немачког lieda (соло песме), а да је Чаробна фрула претходник не само Девете симфоније већ и Вагнерове алегоријске музичке драме, у којој наместо индивидуализованих личности, као dramatis personae наступају персонификоване апстракције.

Али ни Отмица из сараја ни Чаробна фрула не спадају у групу дела која чине врхунац Амадеусових достигнућа: то би доиста били Дон Ђовани, Фигарова женидба и три-четири савршене симфоније. У њима се чује долазак музике следећег века, као што су његове мисе заправо музика претходног века.

Шарл Гуно је побожно изјавио да му је Дон Ђовани целог живота био откровење савршености, чудо, дело без иједне грешке. Реквијем је, опет, и поред својих неспорних квалитета потврђених кроз наступајућа столећа, под великим упитником ауторства. Наиме, мање је познато да је удовица Констанца „утрапила“ упола завршен Реквијем Зисмајеру, композиторовом ученику сличног стила и рукописа, с молбом да га доврши не би ли обезбедила уговорени хонорар од наручиоца, извесног грофа Фон Валзег-Штупаха.

Многи Моцартови ватрени адепти просто не могу поднети чињеницу да њихов идол није био оснивач никакве династије. Али у уметности нема већег успеха него бити последњи у својем роду, а не први. Први корак може учинити готово свако; тешко је направити последњи – постићи оно што се више не може надмашити.

Стога - као асоцијација на Амадеуса (a la serbe): коловођа на позицији кеца.