Козмина књига

Прелиставајући препис Гаврила Тројичанина, најугледнијег калиграфа 17. века на овим просторима, уочавамо да је препис изузетан по текстуалној и ликовној опреми.

Илустратор је био зограф Адреја Раичевић, а дело је писано у манастиру Света Тројица, у коме се и данас чува.

Будући да је реч о препису, занимало нас је ко је аутор дела.

Подаци о томе свакако постоје: књигу је написао Козма Индикоплов, александријски трговац, морепловац, касније монах који је живео у 6. веку н. е., у време владавине цара Јустинијана.

Прозван је Индикоплов (Ἰνδικοπλεύστης), што у преводу значи „онај који је пловио у Индију“.

Богато илустрована Хришћанска топографија садржи два дела – у првом је коментарисана прича о стварању света.

Ова штива била су позната и раније написана руком угледних црквених писаца, као што је Св. Василије Велики или Георгије Писида.

Међутим, савременом читаоцу у очи пада други део, који се бави тумачењем изгледа Земље кроз призму Светог, а ауторски га је потписао монах Козма.

Наиме, у том делу књиге је оповргавана теорија о сферичном облику Земље у корист њеног поимања као равне плоче.

За потврду својих ставова Козма Индикоплов користио се Светим писмом, тумачећи га у складу са ʼнаучнимʼ идејама за које се залагао.

Иако знамо да је то погрешна теорија, занимљив је приступ којим је аутор покушао да оповргне „сферични изглед Земље“, повезујући се тако са истомишљеницима.

Његов циљ је био да поништи Птолемејеву космографију и веровање у сферични облик Земље.

Намера је била да то веровање замени представом о васиони која је заснована на Светом писму.

Ослањајући се на библијски текст где је свет поиман као четвороугаони ковчег, Козма Индикоплов наводи да је Земља саздана према обличју старозаветне Скиније или Нојеве лађе, да се састоји из четири зоне (Бог – анђели – људи – мртви) и да је равна плоча окружена океаном.

Како је живео у 6. веку, светски путник Козма је задржао теорију о Земљи као равној плочи, сматрајући је валидном.

Кад схватимо како су се разни писани садржаји преносили кроз векове, и то да је српски примерак Хришћанске топографије из 17. века калиграфа Гаврила Тројичанина једини сачувани јужнословенски препис тог састава, предстоји нам да се дивимо ликовним садржајима и на романтичан начин повезујемо са ствараоцима и њиховим идејама.