Приче из Остина

Снови из детињства су нешто што нас води кроз читав живот. Што су јачи и што је живље дете у нама, имамо и веће шансе да те снове остваримо. Онима који свој живот не могу да замисле без добре музике вероватно не треба посебно представљати Владимира Скочајића Скочу. Бројни су послови које је радио ‒ био је водитељ, ди-џеј у Радију Б92, уредник Хит стране Политикиног забавника... а све те Скочине активности објединила је љубав према музици и речи. Студирао је књижевност на Филолошком факултету и филозофију на Филозофском факултету у Београду. Музика је била јача и инспиративнија, тако да је преовладала као његов животни избор. Прошле године је добио зелену карту и као и многи ‒ живот са породицом потражио изван Србије. Тренутно живи и ради у Остину у Тексасу, одакле љубитеље својих прича сваке недеље обрадује на Фејсбуку или другој друштвеној мрежи још једном добром кратком причом.

Пред одлазак из земље рекли сте: „Када сам био клинац, маштао сам да имам свој радио, маштао сам да радим интервјуе са Бобом Диланом, Нилом Јангом и да ми цео живот буде музика". На одлуку да одете из Србије, попут многих, утицала је и ситуација у земљи. Колико у таквим пресудним, животним ситуацијама одлучују и помажу наши снови?

‒ У Америку сам пре свега отишао јер сам добио зелену карту на лутрији. У супротном бих вероватно заувек остао ту. Не зато што ми је у Србији било супер, већ јер нисам имао начин да одем. Сам одлазак има везе са толико ствари, не може се свести на једну. А то „ситуација у земљи" је вероватно на неком имагинарном језику превод речи Србија. Ту је нека „ситуација" откад знам за себе.

Визија о томе шта нас негде чека најчешће се мења када до тог места стигнемо, било да је реч о позитивном, било негативном искуству. Каже се да човек себе најбоље спозна када се измести из своје средине. Какво је ваше искуство?

Помаже ли музика у превазилажењу животних проблема?

‒ Само који дан пре одласка из земље напунио сам 40 година, тако да не могу рећи да се нисам баш познавао са собом. Моје представе о Америци пре него што сам дошао и сада када сам у њој, не разликују се много. Сви јуре за парама, цифрама и пословима. Али ако много волиш нешто, и ако си баш добар у томе ‒ и онда и сад ми је изгледало да се овде то више цени него у Србији нпр. Но, тек сам дошао, нисам се практично ни изуо, видећемо шта ће време рећи на то. Што се музике тиче, она помаже увек и свуда. Без ње би живот био бесмислен.

Бар једном недељно своје пратиоце и читаоце обрадујете добром кратком причом. Данас се Ваше приче шире и на странама домаћих новина. Чини се да је требало да одете па да се више пише и говори о Вама. Читаоци препричавају приче о старом кадилаку, слепој девојци у аутобусу или погледу са спрата хотела у коме радите. Све су живе, јасне и пуне емоција.

Да ли су, поред талента, за кратку причу потребни осећај за тренутак, интуиција или још нешто?

‒ Искрено, не знам шта је тачно потребно. Пишем онако како осећам и док то радим, све време ми је у глави неки имагинаран ја који то чита. У самом тренутку стварања, битно ми је само његово мишљење и да њему не буде досадно то што сам написао. Исти принцип је и са прављењем радијске емисије. Бирам музику коју бих волео да мени неко у том тренутку пушта на радију. А кад су приче у питању, ту је ваљда важно да ствари сагледаваш из више углова. Санта леда која вири из мора је често мања, а некад и већа, од оног леденог дела испод површине воде који се не види. Такве ствари ме инспиришу, било да сам у Браће Јерковић или у јужном Остину.

Боравак у Остину није дуг. Међутим, изнедрио је већ сјајне приче. Да ли мислите да можда ту можете остварити своје снове и да ли после мале временске дистанце имате неку поруку за оне који попут Вас желе даље ‒ шта да следе у свом животу?

‒ Не знам да ли могу да остварим своје снове. Надам се томе, много бих волео да се то деси. Свашта је потребно да се нађе у право време на правом месту да би они изашли из јастука. Много тога морам да урадим пре него што на енглеском језику најавим Боба Дилана на радио-таласима у Тексасу. Шта, кад и како, одговор знају календари који су сад у штампи. А савете не волим да делим. Нека свако следи шта жели да следи.