Стапање са природом

Који су најважнији и најпознатији вртови у Кини - шта их чини важним - њихова старост, величина, врста или унутрашње значење?

За савремене истраживаче најзанимљивији су вртови учењака, по својој амбијенталној естетици. Посебно се из те сачуване традиције издвајају вртови учењака на територији града Суџоу-а. До данас је сачувано и обновљено 69 тих вртова, од којих је 8 вртова између 1997-2000. године укључено у УНЕСКО-ву светску културну баштину.
Њих не чини важним ни старост, ни величина, ни врста, него њихова специфична амбијентална естетика, симболика и утисак који остављају на посетиоце из различитих делова света. Ови вртови су настајали у периду од 11-19 века, с тим што су они најстарији обнављани у каснијим вековима, све до краја 20. века. Дакле, они су важни за укупно културно наслеђе човечанства, јер представљају завештање кинеске духовне елите, тј. људи који су се "враћали природи" и култивисали екоцентризам, тј. естетизован, контемплативан однос према природи. Он је даље стварао оквир за један смислен животни стил, испуњен духовним вредностима (то се јавља као духовни идеал и у Европи, од ренесансе до 19. в.).

Које је основно начело устројства ових вртова?

Улазак у врт је улазак у посебну стварност. Врт нуди целовитост, естетичко усхићење и скровитост. Можда би се основно начело устројства вртова могло наћи позивањем на један цитат из аутобиографије (Шест белешки о плутајућем животу) кинеског писца Шен Фу-a (који је живео између 1763-1825). Он ту говори о различитим аспектима у креирању врта, па између осталог каже: 
 "Ево како треба показати стварно усред привидног. Аранжирај врт тако да - кад гост мисли да је већ видео све што се може видети - стаза изненада скрене и упути га ка месту одакле се пред њим отвара широк поглед. Или - постави врата на павиљону тако да он одједном установи да га то води у потпуно нов врт. Постоји и више начина да се створи илузија усред стварног: начини пролаз у затворен део врта, а затим га покриј бамбусима и камењем. Тај део врта с оне стране, иако стваран, изгледаће тада као илузија."

Због чега је важна метафора огледала ? И у каквој је вези са водом?

Огледање је симболички представљало и оно идеално стање духа, коме су тежили таоисти и будисти, када је човеков дух као огледало у коме се свет одражава, али га не дотиче. Чуанг Це (таоиста из 4. в. ст. ере) наводи огледало као симбол прочишћеног духа: „Савршени човек користи свој дух као огледало - он ништа не следи, све прихвата, одражава, али не похрањује" (Чуанг Це: Лептиров сан, гл. 7), а нешто касније додаје: "Мудрачев дух у мировању је огледало неба и земље, стакло у којем се огледа десет хиљада ствари" (Чуанг Це: Лептиров сан, гл. 13).
Естетичка контемплација врта откривала је међупрожимање унутарњег и спољашњег. Врт је био огледало духа који га је створио. У њему су се природни елементи (стене, вода, биљке, земља) налазили у условљеној интеракцији. Врт је био привилеговано место, где је човек био свој и могао је да се стопи са природом.
Водене површине имале су и дословну улогу огледала, у којима се одражавао околни амбијент, посебно променљиве небеске слике (контемплација месеца на воденој површини била је омиљена). Тако кинески песник Ту Му (803-852) каже: 
У тишини раног јутра, у пустом врту.
Кристална вода - попут огледала. 
Да помислиш: 
то је улаз у други свет.

Кинески вртови нас позивају да се окренемо себи, свом унутрашњем бићу, истовремено нас повезујући са природом. На који начин нас приближавају таоизму и како се уопште прожимају мало и велико у врту?

Када је реч о прожимању малог и великог, већ поменути Шен Фу, каже:
„У постављању вртова, павиљона, кривудавих стаза, малих планина од камена и цветних засада, настој да створиш осећање малог у великом и великог у малом, стварног у привидном и привидног у стварном. Неке ствари треба да буду скривене, а неке очигледне, неке истакнуте, а неке неодређене."

Естетика вртова је блиска таоистичком екоцентризму, по коме је човек само једно од 10.000 бића, која се налазе између неба и земље (како каже Чуанг Це, у 17. гл. свог дела). Он такође сматра да човек остварује највише духовно стање када се кроз контемплацију природе сједини са оним што назива „великим током" - или „тао-ом".