„Акционе форме” Илије Шошкића

За Портал РТС-а настављамо разговор с Александром Мирчић, кустосом из Музеја савремене уметности.

Шошкићев уметнички опус није лако представити у једном изложбеном простору. Он је перформер, увек у покрету, а многи његови радови нису документовани. Да ли је, поред осталог, и ова чињеница била изазов за ауторе изложбе?

‒ Изложба је тако подељена у два различита простора. Кустоси су имали тежак посао јер Илија Шошкић готово да није имао материјализоване радове. Први део живота и рада везан је искључиво за перформансе и акције у јавном простору, тако да је требало прикупити документа о овим радовима, заправо фотографије и видео-снимке. Други део каријере је везан за монументалне радове који су у главном рађени ин ситу и остајали су ту где их је и радио те их је требало изнова направити. Такође је и за овај период било потребно прикупити документацију о акцијама које су биле саставни део радова.
У овом истраживачком и детективском послу од велике помоћи је била Драгица Шошкић, супруга Илије Шошкића, иначе историчар уметности. Она је у годинама заједничког живота успела да прикупи велику документацију о супруговом раду и животу, без које ова изложба не би била могућа.

Дематеријализација уметности је једна од Шошкићевих главних идеја. Такве идеје су пре неколико деценија биле радикалне?

‒ Илија Шошкић је мишљења да уметност треба да остави траг у људима, у историји, или не треба да постоји. За то није потребно материјално постојање дела већ акција, живо деловање. Поделу радова између институција диктирао је изложбени простор. Музеј савремене уметности Војводине био је погоднији за излагање фото и видео документације Илијиног рада и живота у Италији. У фокусу су радови са телом ‒ у питању су рани перформанси, акције и живе слике (tablau vivant) које уметник реализује током прве половине седамдесетих у Италији и током честих наступа у Студентском културном центру у Београду, као и документација периода „уздржавања" када је путовао по Европи на свом мотору. Ова богата документација (углавном из Архива Шошкић) показује нам изузетну снагу и енергију коју Илија носи у себи и преноси је на посматрача.

Како је конципирана изложба у Београду?
‒ Изложба у Београду представља монументалне радове настале након напуштања Италије. Овај сегмент захтевао је велики простор који му је пружио Музеј у Београду. Већина радова је морала да буде поново изведена, свега неколико је сачувано; два рада су из колекција МСУВ и МСУБ. Представљене су концептуалне целине САТОР, Трап/Трафос, Паралеле, као и појединачни радови сведених, али и комплексних геометријских форми. Ти радови су производ Шошкићевог интересовања за математичке аксиоме и проблеме, као и филозофске постулате, чијем истраживању се посвећује током осамдесетих. Уз материјално изведене инсталације ту је и фото-документација перформанса који је интегрални део рада. Рад није потпун без уметника, он учитава садржај у материјализовану форму, даје јој енергију и снагу. Занимљиво је да су неке од фотографија радили уметници Горанка Матић и Борис Цвијетановић. Такође су представљени радови у којима Шошкић на специфичан начин промишља о односу човека према природи, што чини и посебну нит која се провлачи кроз низ радова („Корота и суша", „Зигота", „Круг квадрат" итд.).
Кроз дијалог два сегмента једне изложбе која прати концептуалне целине у раду уметника изведена је и синтагма за назив изложбе: „Акционе форме". Полазиште је у термину Марија Диакона „Форма у акцији" из кога је изведена вишезначењска кованица која у могућем нивоу читања спаја две кључне речи сегмената изложбе у Новом Саду - акција, и у Београду - форма.

Током трајања изложбе посетиоци су имали прилику да буду у непосредном контакту и са уметником и са његовим радовима. Како то да је Илија Шошкић пристао на ретроспективу у две главне институције с обзиром на то да он обично бира простор који није везан за уметнички систем?
‒ Верујем да је Илија Шошкић имао за то јако добар разлог. У тренутку страшне кризе вредности његова уметност добија на снази, његово присуство нас подстиче да бранимо праве вредности и да се боримо за своје ставове до краја. Живот и рад Илије Шошкића тера нас да преиспитујемо сврху сопственог постојања и улоге у друштву. Надам се да је ова изложба успела да пробуди и да дâ енергију већини посетилаца ‒ закључује Александра Мирчић, кустос Музеја савремене уметности у Београду.