Уметник у „центру” ‒ Илија Шошкић

Поводом ретроспективне изложбе Илије Шошкића, разговарали смо за Портал РТС-а са Александром Мирчић, кустосом у Музеју савремене уметности у Београду.

Осим обиља радова и садржаја, куриозитет ове изложбе представља дружење са уметником Илијом Шошкићем. Имајући у виду да је његов живот неодвојив од радова на пољу уметности, можемо рећи да је Илија хроничар времена у коме живи и трагач за суштинским у човеку?

‒ Да, о самој изложби Акционе форме, која је сада актуелна у Београду и Новом Саду не може се говорити без претходног упознавања са Илијиним животним корацима који су га усмеравали ка пољу уметности. Почео је као спортиста, али поставши југословенски репрезентативац, напушта спорт и уписује се на Ликовну академију у Београду. Активно учествује у студентским протестима '68. и од свог радикално левичарског става не одустаје ни у будућности. Склонивши се од хапшења након протеста, одлази у Италију и задржава се у Болоњи, граду који је био традиционално упориште италијанске левице, граду Пјера Паола Пазолинија. Тамо се придружује радикално левичарским уметницима и уписује се на Академију. У бурним историјским дешавањима у Италији, такозваним оловним годинама, Илија Шошкић активно учествује и као радикални левичар и као уметник. Придружује се герилској галерији ГАП, која назив, као и герилски начин функционисања узима од партизанских одреда из Другог светског рата.

Галерија Атико у Риму представљала је у то време епицентар светске авангарде. Илија је пронашао своје место међу (тада) актуелним уметницима?

‒ Да, у њој излажу Пино Паскали, Јанис Кунелис, Микеланђело Пистолето, Џон Кејџ, Филип Глас, Стив Паксон, Триша Браун и Симоне Форти. У овој галерији Шошкић изводи „Максималну енергију ‒ минимално вријеме" (1975), кључни перформанс у коме из револвера пуца у зид римске галерије, што ће га учинити видљивим на тој уметничкој сцени. Наставља с перформансима усмереним на тело као објекат, живе слике (tableau vivant), изводи бројне акције у јавном простору, неке само за око камере као што је Икарус (врабац на рамену) 1973. године или Херој, 1976. Такође често изводи акције у Студентском културном центру, од којих је најрадикалнија Коегзистенција из 1975. године, када је на IV априлским сусретима боравио затворен у галерији с питоном дугим четири метра.

Живот и уметност Илије Шошкића су интегрално повезани, његов етички и политички став неодвојив је од његове уметности а његова уметност представља његово понашање, деловање? У којој мери су га они усмерили на нове идеје? Крајем седамдесетих после Болоње и Рима отварају се нова поглавља у његовом животу?

‒  Године 1978. након убиства италијанског премијера Алда Мора, Шошкић постаје свестан да уметност није у могућности да промени свет, да је капитализам тешко срушити. Бира да бескомпромисно брани свој етички и политички став и не пристаје да уђе са својом уметношћу на уметничко тржиште (што му је дотадашњи ангажман омогућио). Остајући доследан својим идејама, он поново одлази и напушта освојене позиције. Седа на свој мотор марке мото гуци (која у италијанској „бајкерској" супкултури симболизује левичаре) и одлази на дуг пут по Европи. Свој став изражава суздржавањем од уметности, мотоциклизмом који подразумева номадски начин живота. На путу је две године и по повратку у Рим изводи перформанс Уздржавање на међународном скупу мотоциклиста на Тргу Св. Петра у Ватикану и уздржава се од уметности.

Како проналази даљи пут у уметности, на који начин даље делује?
‒ Илија Шошкић с пуним животним и уметничким искуством одлучује да се врати својим коренима, у Црну Гору, али и даље без сталног места боравка. Нову подлогу за своју уметност налази у науци, филозофији, природи. Геометрија комбинована са мистичним, архетипским, са природом, постаје материјализација идеје која је неодвојива од уметниковог присуства, живе слике (tableau vivant). Радови су увек везани за одређено место, рађени за посебну ситуацију и увек у себи носе обележја претходних искустава и важних личности уметности авангарде. Уметнички предмет, крајње једноставан и сведен у свом геометријском облику, не постоји самостално, не постоји без уметниковог присуства, које у свом мирном и достојанственом ставу има снагу пуцња у зид!