„Егзит“ блог: Како сам видела Билија Ајдола

Иако нисмо сасвим разумели суштину „Егзита“, а ни знањем опуса поменутих бендова баш нисмо могли да се похвалимо, кренули смо на свирку да будемо „кул“ и успут упознамо будуће другаре са којима већ идући месец полазимо у средњу школу.

Тамо су нас дочекали - „Саншајн“, пола Новог Сада и леци „Отпора“ против тадашњег режима, у сусрет парламентарним изборима. Није тајна да је „Егзит“ био својеврстан излаз за све младе који су тада били жељни демократских промена. Нисмо имали право гласа, али ни новца за путовања па је „Егзит“ био савршена летња дестинација.

Иако 15 година касније не постоји ни бина на „Бећарцу“, нити политичка идеологија, па ни држава у којој је све почело, до данас је остала једна, такозвана „Егзит држава“ коју и даље чувамо и за коју ми, егзиташи, волимо да кажемо да смо у њој одрасли. Јер се испоставило да је то „држава“ у којој је моја генерација најдуже „живела“.

На „Егзиту“ смо открили да постоји и музика која диже прашину (дословце) и изува из ципела (кад је после велике кише - велико блато).

Истина, неки од нас су први пут видели и странце у граду. Прво неколико стотина, а сада већ десетине хиљада људи из више од 60 земаља света.

Неке од својих тинејџерских идола сам први пут слушала и видела уживо јер, разуме се, стајати веома близу Билија Ајдола и данас није мала ствар. Неке од најбољих концертних наступа икада - „Бисти бојз“, „Дјуран дјуран“ или Снуп Дог, пружили су нам извођачи са Главне бине, али и Денс арене.

Од тада се много тога променило - носимо наруквице, пијемо на картице и токене. Једина срећа је што не траје као некад девет него четири дана, јер ни ми више немамо 15 година да то издржимо.

Ове године, „Егзит“ је тај који пуни 15 година, а ми 30. И могу да тврдим да смо одрасли заједно. Иако признајем да неодговорно дете у мени до данас није вратило те чувене, позајмљене старке. Тимеа, извини! :-)