Овације за Теофиловиће и Тадића

Теофиловићи и Тадић интерпретирали су репертоар са првог заједничког албума Видарица (2012), али и бројне друге песме.

Хармонија двогласног певања, уз пратњу гитарског виртуоза – комбинација је која је београдску публику освојила од старта концерта. Кренуло се од македонских традиционала – Ја излези стара мајко се прелила у Сношти го видов.

Први у низу френетичних аплауза се проломио пре него што је трио мајстора започео косовску Густа ми магла.

Кратко су се уметници обратили публици, сматрали су да њихова музика треба превасходно да говори. У амбијенту „Коларца“, где је трио већ наступио почетком 2013, она има посебну ноту.

За овакав концерт чувена класична дворана показала се се као идеалан простор. Низале су се А што ти је, мила кћери, Росна ливада, Крај потока, а међу њима нова обрада састављена од две теме - Недо ле арна девојко и Горанине.

Јесте традиција али ово је, како је објаснио Тадић који дуго већ живи у Лос Анђелесу, увежбавано на модеран начин - путем скајпа.

Ратко и Радиша су предахнули док је Мирослав инструментално извео нешто што му је, пре свега, јако добро познато кроз дугогодишњу сарадњу са Влатком Стефановским - Калајџијско оро.

Улоге су се нешто касније замениле, па су Теофиловићи у њима својственом а капела маниру извели Маријо, бела кумријо („Са њом смо почели, она нам је отворила свет музике“) и Дуни ми, дуни, лађане.

Публика разноликог годишта осетила је и шум таласа (У ђардина/Заспало је сироче, Мајко, игла и бичвица) да би се точак наново окренуо ка Македонији, Косову...

Стојане, сине беше тема после које су се Ратко, Радиша и Мирослав први пут поклонили публици, али је све заиста завршено тек после два биса.

Када је окончана Калеш бре, Анђо посетиоци су препознали да то, овога пута, заиста јесте крај и приредили су громке овације верним чуварима музичке традиције Балкана.