Погрешна дијагноза доводи до 800.000 смртних случајева или случајева трајног инвалидитета у САД

Као резултат постављања погрешне дијагнозе сваке године умре око 371.000 људи, а 424.000 трпи последице трајне инвалидности – као што су оштећење мозга, слепило, губитак удова или органа или метастазирани рак, наводи се у објављеном извештају.

Да би направили процену, истраживачи су извукли десетине ранијих студија како би проценили колико често су одређене дијагнозе погрешно постављене и колико често је та грешка довела до озбиљних последица. Тај ризик је затим увећан стопом инциденције нових случајева у укупној популацији у Сједињеним Државама.

„Пацијенти не би требало да паниче или губе веру у здравствени систем“, нагласили су истраживачи у студији. Све у свему, постоји мање од 0,1 одсто шансе за озбиљне последице повезане са погрешном дијагнозом након посете здравственој установи.

Пет највећих пропуста

Скоро 40 одсто тешких исхода, укључујући смрт и трајни инвалидитет, повезано је са грешкама у постављању дијагнозе у групи од пет стања: мождани удар, сепса, упала плућа, венска тромбоемболија (крвни угрушак у вени) и рак плућа.

„Ово су релативно честе болести које се релативно често пропуштају и које су повезане са значајним негативним последицама“, напомиње др Дејвид Њуман-Токер, неуролог са Универзитета Џонс Хопкинс. Он је руководио истраживачким тимом који је урадио студију из Центра за дијагностичку изврсност Института „Џонс Хопкинс Армстронг“ (Johns Hopkins Armstrong Institute Center for Diagnostic Excellence), у сарадњи са истраживачима из Фондације за управљање ризицима Харвард медикал инститјушнс (Risk Management Foundation of Harvard Medical Institutions Inc).

Иако ових пет стања није најчешће погрешно дијагностиковано, она имају највећи утицај на ову поразну статистику, а резултати студије могу помоћи у одређивању приоритета области за улагања и интервенције, истиче др Њуман-Токер.

Спинални апсцес, инфекција централног нервног система, погрешно се дијагностикује у више од 60 одсто случајева, наводи се у извештају. У укупном броју од 14.000 нових случајева сваке године, то доводи до око 5.000 озбиљних последица – што чини релативно мали део укупног терета дијагностичке грешке.

Али мождани удар, за који је извештај утврдио да је главни узрок озбиљних последица, релативно је уобичајено стање са високим ризиком од тешких исхода и погрешно се дијагностикује чешће од просека. Сваке године у САД око 950.000 људи доживи мождани удар, а он је пропуштен у око 18 одсто случајева, према извештају – што доводи до око 94.000 озбиљних исхода сваке године.

Погрешна дијагноза једнако погрешна терапија

Дијагностичке грешке су обично резултат приписивања неспецифичних симптома болестима које се чешће јављају и можда су мање озбиљне од стања које заправо проузрокују, кажу стручњаци.

„Повремено имамо пацијенте који добијају неодговарајуће третмане за болест коју немају, и они трпе штету од тога“, рекао је Њуман-Токер. „Много чешће се дешава да се болест опасна по живот не региструје јер су манифестације блаже или мање очигледне.“

Када неко има проблема са говором и померањем руке, лако је дијагностиковати мождани удар. Али мождани удар такође може изазвати вртоглавицу или главобољу, што могу бити симптоми многих других болести.

Срчани удар такође може изазвати нејасне симптоме као што је општи бол у грудима. Међутим, знатно је мање вероватно да ће бити погрешно дијагностиковани, са мањом стопом грешке од два одсто, према извештају.

Успех у дијагностиковању срчаног удара захтевао је деценије концентрисаних напора, наглашава Њуман-Токер. Процес је започео препознавањем да је погрешна дијагноза била проблем, што је довело до додатних улагања средстава у истраживања и додатне регулаторне мере у вези са праћењем учинка.

„На крају смо добили систем који се фокусира на то да не пропусти постављање дијагнозе срчаног удара. То је модел на коме бисмо могли да радимо."

Тешко је доказати да је у питању пропуст

Међутим, генерално, дијагностичке грешке се разликују од других проблема везаних за безбедност пацијената – као што су операције које се раде на погрешном месту, падови или грешке у лечењу – јер је веза између акције и резултата мање директна, наводи др Данијел Јанг, интерниста и програмски директор Иницијативе за дијагностичку изврсност у Фондацији „Гордон и Бети Мур”.

„Дијагностичке грешке су грешке пропуста“, додаје др Јанг, који није био укључен у нову студију. „Питање је: да ли би (исход) могао да се спречи да смо раније урадили нешто другачије? Често је то одлука око које се два доктора можда не слажу."

А шира системска питања у здравственом систему изазивају тај процес.

„Дијагностичко путовање заиста није једна одлука у једном тренутку“, наглашава др Јанг. „То је одисеја која се не одвија преко ноћи, у неким случајевима траје данима, недељама, месецима, чак и годинама. А у свему томе учествује више различитих медицинских специјалистичких установа и лекари различитих специјалности."

Лекари немају потпун увид у историје болести пацијената

Али те различите специјалистичке претраге су неповезана, а пружаоци услуга често немају потпун увид и разумевање о историји болести пацијената, додаје доктор. Та фрагментација – са раштрканим записима о сваком сусрету са примарном здравственом заштитом, специјалистима, клиникама и ургентним центрима – представља простор у коме се информације успут губе, остављајући пацијенту да сам састави све делове слагалице.

Извештај Националне академије наука, инжењерства и медицине из 2015. године истакао је начине на које би пацијенти могли да играју улогу у сопственом дијагностичком путовању, са контролном листом која укључује вођење прецизне евиденције личне историје болести, информисање о релевантним условима, тестовима и лековима и праћење са пружаоцима услуга са питањима о било каквим променама или следећим корацима.

У истраживању су обухваћене дијагностичке грешке код пацијената који су збринути у здравственим установама. Али тежина негативних последица је вероватно знатно већа када се урачунају сви они људи који нису доспели до лекара и не могу да добију оптималан третман јер им се дијагноза поставља касније него што би требало, напомиње др Јанг.

„Болница може да пружи савршену дијагностичку услугу. Али ако неко проведе месеце чекајући да оде код лекара, није битно колико је добар здравствени систем, јер ће се са постављањем дијагнозе каснити“, закључује доктор.