Сви говоре о кризи средњих година, али и тридесете знају да буду тешке

Од оних који су зашли у тридесете очекује се да су схватили добар део животних тајни и да су спремни да свој младалачки авантуризам преобрате у материјални прагматизам, стицање и стварање.

Постоји неписано правило да би тридесетогодишњаци већ требало да буду довољно успешни на свом послу, да су засновали породицу и да се осећају удобно у својој кожи. Но, мада је кључно за наше целокупно здравље да смо задовољни сами собом, поставља се питање, морамо ли бити задовољни и сваком одлуком коју смо до тог тренутка донели.

Прва криза за оне који су студирали настаје већ у првој четвртини живота – када по завршетку школовања себе запитају „а шта сад?“. Многи са тридесет знају ко су и шта желе, али то не значи да ће све ићи по плану.

Тридесетогодишњаци имају и (само)наметнути притисак да више не смеју да одлажу дугогодишње планове. Жене већ слушају коментаре попут, „Када ћеш да родиш, ако не сад?“, а омиљена примедба свих душебрижника на било коју тему се завршава реченицом „Време ти је“ и „Мораш да се уозбиљиш/скрасиш“.

Да ли су криви други или ми сами јер се плашимо да нам време бежи, а младост пролази

Када се говори о притиску да морамо успети и да су тридесете време да будемо срећни и задовољни тиме како смо себи уредили живот, од брака и деце до каријере, постигнућа и богатства, онда је важно напоменути чињеницу да срећа није константа нити је загарантовано у ком животном добу ћемо почети да будемо задовољни собом.

„Често чујем да људи покушавају на врло систематичан начин да предвиде у ком животном добу би требало да осећају задовољство“, истиче истиче Ханес Свант за Вокс, додајући да људи погрешно очекују да ће бити на врхунцу животног благостања док су млади, а да ће у поодмаклим годинама запасти у меланхолију.

Осјећај среће и благостања је врло субјективан концепт. То потврђује и студија у којој су испитивани људи у тридесетима и у седамдесетима. Обема старосним групама је постављено питање која старосна група је срећнија, и обе су одговориле да су то тридесетогодишњаци. Међутим, када су испитаници обе старосне групе упитани да се изјасне о личном осећању благостања, испоставило се да су седамдесетогодишњаци задовољнији собом.

Како се путује до потпуне среће и стиже ли се тамо у тридесетима

За многе људе у сваком кутку света, а посебно у Еуропи и Америци, идеја да се мора постићи апсолутна срећа постала је нека врста пројекта за самопомоћ.

Питање је колико су уопште делотворне крилатице попут „Пригрли своју страст!“, „Никада не одустај!“ и „Посрћи, али се не заустављај!“, с обзиром на то да није ријеч о конкретним порукама охрабрења ни саветима о истинском превладавању животних препрека.

Оно што је сигурно позитивна ствар у тридесетима јесте осећај да смо спремнији на изазове него што смо били у двадесетима. Све и када ствари не иду по плану, у тридесетима се има довољно животног искуства и довољно научених „лекција“ да се не страхује од обавеза и затака који су некада изгледали несавладиво.

Психотерапеут Шошана Хеч објашњава да су тридесете прелазно раздобље између сањарења двадесетих, када осећамо да је живот пред нама и да имамо времена и снаге да освојимо свет, и четрдесетих када долази до стабилизације и истинске спознаје властитих квалитета.

Зато што живимо у време „неумољивог оптимизма“, како га назива новинарка Барбара Еренрајх, не би требало животним проблемима да приступамо под окриљем позитивне психологије, већ да се усредсредимо на проналажење делотворних решења, препоручује Барбара.

Тридесете су, зато, животно доба које може бити пријатно као и свако друго, а то ће зависити искључиво од наше спремности да себи дозволимо да се развијамо спонтано и да доношење одлука и преузимање ризика не подредимо страху од пролазности времена.