Шећер је неправедно оптужен

Савете о правилној исхрани и о намирницама које су штетне деле и стручњаци, али и они који немају довољно квалификација да доносе судове на ову тему. Гошће Јутарњег програма су биле професорке на Технолошком факултету у Новом Саду – Зита Шереш, Љубица Докић и Драгана Шороња Симовић, које су са аспекта науке дале одређена тумачења.

Професорка Шороња Симовић сматра да је јавност добро обавештена о томе шта је потребно нашем организму, међутим, дилеме постоје у питању количине и начина уношења намирница. Чињеница је да је највећа повика на угљене хидрате.

Наука каже да су угљени хидрати неопходни нашем телу, јер они су основни извор енергије. Постоје различити угљени хидрати. Прости шећери који се налазе у воћу и млеку су глукоза, фруктоза и лактоза. Конзумни шећер, односно сахароза је шећер које организам лако и брзо користи. Скроб је дугосварљиви угљени хидрат који се вари током више сати и обезбеђује нам енергију у дужем временском периоду. Поред тога, постоје и несварљиви угљени хидрати, који се називају и прехрамбена влакна и они имају сасвим другу улогу у организму, објашњава професорка Шороња Симовић.

Прехрамбена влакна су остаци биљних ћелија, затим неки полисахариди, лигнин и друге материје које не подлежу разградњи у танком цреву. Они пролазе кроз наш дигестивни тракт у непромењеном стању.

„Јако битно је уносити прехрамбена влакна и то у количини од 25 до 35 грама дневно, зато што та влакна утичу превентивно. Пре свега делују на очување доброг здравља и делују на превенцију многих болести које се називају масовне незаразне болести, као што су гојазност, дијабетес типа два, затим кардиоваскуларне болести, цереброваскуларне, канцер дебелог црева и многе друге“, наглашава професорка Докић.

Не постоје угљени хидрати које не треба конзумирати. Једино се препоручује да се не уносе угљени хидрати у вишку.

„Када дође до варења угљених хидрата, до метаболисања угљеног хидрата, они свеједно заврше као глукоза. Не треба заборавити да се глукоза налази у инфузионом раствору којим се пацијенти у болницама прехрањују када је потребно“, истиче професорка Шороња Симовић.

Постоје опречна мишљења и о пекарским производима. Наука каже да 60 процената дневних енергетских потреба треба да буде задовољено из ове групе производа.

„Свакако, не би требало претеривати са пекарским производима који садрже више масти, као што су пецива од лиснатог теста јер је садржај масти у њима и до 25 одсто. Основне врсте хлеба, специјалне врсте хлеба, затим кифле, переце, ђевреци, садрже мање масти и треба да буду део нашег оброка“, препоручује професорка Докић.

Уобичајено је да се у јавности под шећером подразумева само сахароза, али се све чешће прави разлика између жутог и белог шећера.

„Треба знати да се сахароза састоји од мономера глукозе и фруктозе. Разлика између жутог и белог шећера је јако мала. Оба садрже скоро исту количину сахарозе. Јако мала разлика у количини сахарозе, али јако велика разлика у количини бојених материја којe у ствари дају арому смеђем шећеру па маскира укус слаткоће“, објашњава пофесорка Шереш.

Технологија производње шећера из шећерне трске и из шећерне репе је већ сто година иста и добијају се производи међу којима нема разлике. Кокосов шећер је иста смеша сахарозе, глукозе и фруктозе, као што је и мед.

„Сахарозу једемо уназад већ хиљадама година и нема доказаних контраиндикација. Заслађиваче користи популација која има медицински индиковану потребу, пре свега дијабетес и код заслађивача постоји препоручени дневни унос“, додаје професорка Шереш.

Што се тиче нових врста заслађивача, као што је стевија, професорка наглашава да је употреба овог биљног заслађивача, који је 300 пута слађи од сахарозе, тек недавно дозвољена у Европи. Још увек је неистражен, али треба имати у виду да уколико купујемо производе са стевијом, треба знати да је она увек умешана у комбинацији са обичном сахарозом.