Најстарија сложна браћа подно Јастрепца

Док су били у снази, обрађивали су земљу и одлазили на планину да чувају стоку. И данас су вредни, припомогну колико могу. Ред се зна. Доручак код Мије, средњег брата, где до подне евоцирају успомене на младост и живот у заједници када их је под једним кровом било четрнаесторо.

„Знао се ред као у војсци. Знало се ко ће шта да ради на сутрашњи дан. Још имамо капитал и то је'мо“, истиче Милосав Мина Јовановић.

Брине их што се у селу не живи као некада. Мењају се навике, а земља се мање обрађује.

„Ми сељаци идемо у пекару, да купимо леба. То нема нигде. Оволика наша богавштина, Бога ти. Ми смо носили и сира и кајмак, ракију и дрва да узмемо паре у Крушевац. Сад дајемо у Крушевац паре“, јада се Миодраг Мија Јовановић.

Љуте се и на младожење који би све на готово, да им други доводе невесте.

„Нису ме хтеле девојке. Ја сам гледао где ћу, шта ћу. Имала једна на брдо, негде 150-200 метара. Ја отиднем и украдем је, свучем одозго и то ми је био највећи допринос“, додаје Михајло Каја Јовановић.

Однедавно су сва тројица удовци. Утеху налазе у бројном потомству, од деце до чукунунучића.

„Помажем деки да се обрије“.

„Ја помажем деки, мом прадеди, доносим му пруће да плете корпе“.

„Дека нам прича пуно прича како је проводио време раније“, причају унуци и праунуци.

„Ти не знаш шта је ту помрло и изгинуло. И нас држи нешто, шта нас држи, не знам“, каже Миодраг Мија Јовановић.

„Чекам параунука да оженимо. Рекао ми је деда не смеш да умреш док се ја не оженим. А што? Чики си водио коло и мени да водиш. И не смем да умрем“, објашњава Михајло Каја Јовановић.

Славу и Богомоље су увек поштовали, пост и причест у цркви примали, како се од старина у селу чини. Зато су, тврде, и у овим годинама живи и за своје године и те како витални.