Свет има погрешну слику о лешинарима

Међутим, уколико се занемари њихов изглед, те птице имају изузетно важну улогу у контроли биолошког отпада, што доводи до чињенице да је свет, у ствари, са њима бољи.

По писању Би-Би-Сија, у разбијању предрасуда о тим птицама не помажу документарци о животу у дивљини, јер је доминантан мотив из афричких савана слика лешинара који се устремљује на остатке „јадног“ сисара.

Углавном су усликани тако да се види како птица извлачи главу из трупа мртве животиње и окреће се према камери прекривена крвљу и цревима.

„Разумем зашто их људи не воле“, каже чувар у лондонском зоо-врту Марк Хабен, примећује да је лешинар на „свом терену“ тек у лету када се може видети сва његова лепота и оцењује да је апсолутно запањујућа животиња.

Све 23 врсте лешинара лете на великим висинама одакле траже недавно угинуле или убијене животиње, објашњава он. Такође, имају невероватно развијен вид, па су у стању да примете леш дужине једног метра са више од шест километара.

Због специфичног вида и чињенице да њихова неосетљивост на све изнад хоризонта ефикасно елиминише заслепљујући одсјај сунца помаже им да се усредсреде на оно што се дешава испод њих.

Тиме се објашњава зашто имају спуштене обрве и дуге трепавице.

Међутим, оно због чега су те птице људима углавном одвратне јесте због начина исхране, што је прилично ружан призор. Лешинари врло ретко једу остатке тела угинуле животиње, већ набијају главу дубоко у тело и једу остатке хране из организма животиње.

Занимљиво је да су лешинари тихи док надлећу жртву, а веома гласни када се спусте и воде међусобну борбу око плена. Чак је вероватније да се различите врсте лешинара неће борити око истог плена, јер се хране различитим деловима угинуле животиње, док то није случај са истом врстом лешинара.

Они су веома темељни у свом послу, па у року од пола сата од угинуле животиње остане само скелет, а некада чак ни то.

Према речима Хабена, узрок ћелаве главе лешинара вероватно лежи у чињеници њеног гурања у лешину, што би уништило перје, а овако се крв осуши и сама отпадне.

Међутим, и даље је ту питање – уколико они нестану, да ли би некоме недостајали? Одговор на то се може пронаћи на примеру Индије.

Наиме, у тој земљи су становници хранили стоку леком „диклофенак“ који је отровао лешинаре који су јели ту стоку. У периоду од 1992. до 2007. у том станишту број лешинара се смањио чак 99,9 одсто, што је проузроковало нагомилавање трупла мртвих животиња.

То је представљало велики ризик за људе, јер су се на тај начин развијале смртоносне болести као што су антракс, а и вода је била загађена.

Такође, велики број лешина проузроковао је и раст беснила код дивљих паса, што се исто одражавало на људе.

Лешинари су контролори биолошког отпада и без њих на овом свету последице би биле знатно страшније, закључује Хабер и додаје да су те птице потребније него што то људи препознају.