Друидска магла Великог Ветрена

Наиме, несрећни лисац покушао је да побегне ловцима на Великом Ветрену и укопа се у земљу, али се запетљао у гвоздене жвале и скончао са комадом керамике у устима.

Изненађени ловци однели су тај предмет спољном музејском сараднику Томици Стефановићу из оближње Рашевице који је контактирао Стојића и тако је Велики Ветрен на велика врата ушао у европску културу и археологију.

Испоставило се да је те 1997. године откривена највећа остава коњаничке и коњске опреме у келтском свету са више стотина предмета, укључујући 14 коњских жвала, исто толико копаља, украсних предмета, од којих су се три комплета опреме издвајала квалитетом, обликом и израдом.

Из античких извора се зна да је келтска коњица била организована у тројке (тримаркисије). Структура оставе са Јухора, указује на могућност да је поменута тримаркисија заправо чинила предводнике четрнаесточланог ескадрона.

Даљим истраживањем археолози су схватили да се налазе на првом, правом опидуму - келтском утврђењу - јужно од Саве и Дунава.

Предмети са опидума Велики Ветрен који се чувају у Народном музеју у Београду, идентични су одговарајућим објектима из другог и првог века п.н.е. пронађеним у разним деловима келтске Европе.

Јединственост овог налаза, лежи и у томе што су археолози успели да га доведу у везу са конкретним историјским догађајем, што је реткост у археологији.

Наиме, на основу пронађених предмета и чињенице да је остава похрањена на брзину и да се по њу нису вратили они који су је закопали, закључено је да су ветренске „пустахије“ потицале с почетка првог века п.н.е, из времена осветничке казнене експедиције римског војсковође Корнелија Сципиона Азијагена, који је 84. године пре нове ере продро с југа, из Македоније, и Скордиске бацио на Дунавске аде.

Тиме је потврђено и да је моравска долина представљала комуникацију у походима Скордиска према југу, као и да су они насељавали многе просторе Србије дуже и шире него што се до тада сматрало.

Даљим археолошким истраживањима и на основу пронађених предмета - оруђа, оружја, украсних предмета, керамике, катанаца - дошло се до закључка да су се на Ветрену налазила утврђења из целе праисторије (изузев неолита), римског периода - на врху Ветрена налазила се римска стражара, средњег века, доба турске владавине (пронађени су новчићи из периода Бајазита II), аустроугарске окупације у XVII веку, I и II српског устанка.

Ветрен је последњи пут своју војну улогу имао 1999. током НАТО бомбардовања када је са њега дејствовала противавионска батерија.

Разлог толикој популарности локације Велики Ветрен лежи у томе што се са највише тачке Јухора (774 метра) визуелно контролише приближно 1.000 километара квадратних и могуће је пратити кретање непријатеља.

Иначе, све до краја 19. века пут није пролазио долином Велике Мораве која је била плавна, већ преко питоме планине Јухор, на једној деоници, тик уз Велики Ветрен.

Велики проблеми Великог Ветрена

Иако је једини очувани део каменог бедема на Ветрену недавно намерно уништен, а цео врх прекривен шумом и растињем, са стотинама јама које праве ловци на благо, по ободу Ветрена се још могу видети камени блокови постављени тако да сужавају улаз у утврђење и олакшају посао браниоцима.

Пошто је таква стратегија одбране карактеристична за сва праисторијска утврђења на узвишицама, не може се, у овом тренутку, са сигурношћу утврдити из ког доба су остаци бедема, јер археолошка грађа са површине потиче из целог металног доба (највише из раздобља од 13. до првог века пре нове ере).

Својевремено, на Јухору је пронађена и остава најрепрезентативнијих бронзаних предмета у праисторији Европе - такозване шакасте гривне типа Јухор (уствари наногвице), као и бројно оружје, оруђе и украсни предмети из свих периода металног доба, што све указује да је Јухор и његов највиши врх, Велики Ветрен, током целе прошлости имао изузетан стратешки значај.

Више скупоцених бронзаних предмета указује да се на Јухору налазило праисторијско утврђење из 13. до 10. века пре нове ере. Занимљиво је да насеља из тог периода на оваквим узвишицама нису нигде регистрована у Србији.

Посебна занимљивост Јухора и Великог Ветрена је друидска пећина која је пронађена за време снимања документарног филма о остави с Великог Ветрена. На поду пећине пронађена је једна здела, копље и неколико гвоздених закивака.

„У први мах смо помислили да је у питању гробница, али смо тек касније схватили да је у питању друидска пећина, веома слична бројним друидским пећинама у западној и средњој Европи, тако да на Великом Ветрену имамо и светилиште које је уједно и најјужнији објекат те врсте пронађен у Европи“, рекао је Стојић Танјугу.

Необучено око данас на локалитету Велики Ветрен - који се „састоји“ од утврђења (акрополе) на самом врху, подграђа где је било занатско средиште и где је закопана остава са келтским предметима, и друидске структуре - не може да види готово ништа од његове занимљиве прошлости.

Уломака керамике има свуда по површини, а понегде се могу видети камени блокови поређани тако да наликују великим, мегалитским структурама широм света, али нема никаквих „званичних“ обележја да се овде налазило утврђење или остава.

Предузеће „Србијашуме“, које експлоатише шумско богатство Јухора, требало би да брине и о културној башитини на тој планини али, према речима Стојића, не само да нису реализовали договорено већ су механизацијом уништили једини преостали камени зид на Великом Ветрену.

Ваљда, каже Стојић, како према њиховој замисли, археолози ту не би имали шта да траже.

Стојић подсећа да Европску унију највећим делом чине државе које баштине келтску културу и да би и Србија требало више да се укључи у истраживања и презентацију келтског наслеђа са свог тла.

Док се то не деси, Велики Ветрен ће посећивати само ловци, планинари и, нарочито, ловци на благо.