Љубавни хотели – необичан јапански изум

Хотел без вратара и рецепционара. Жмиркање светала у пустом лобију утонулом у дубоку тишину буди непријатну слутњу да је гост ступио на сабласну позорницу позоришта коју су глумци из неког мистериозног, вероватно несрећног, разлога управо изненада напустили.

Широки пулт са прекидачима и инструкцијама за избор собе дочекује збуњеног посетиоца на рецепцији. Та контролна табла одмењује људе, и у складу са задатим командама, на екрану који је причвршћен за зид изнад пулта, брзо и поуздано пројектује велике фотографије и цене соба које су тренутно доступне.

Уз звук клизања по шинама, враташца на пулту се аутоматски отварају и откривају кључ у лежишту под њима.

Гост прима и упозорење да је у изабрану собу могуће ући и изаћи само по једном током целог боравка.

После ноћи проведене у соби са затамњеним и закључаним прозорима, гост следи инструкције на зиду које га усмеравају ка излазу, осећајући благи немир и сумњу: да ли ће овог пута бити икога на рецепцији. Ако не, какве направе их чекају приликом плаћања? Да ли можда, попут затвора, тешка врата на даљинско управљање спречавају излазак из објекта док уплата не легне на рачун управе?

На путу ка излазу, у приземљу, са стране се зачује старији глас који позива да се плати рачун.

Глас допире из узаног, једва приметног шалтера који више изгледа као тесни, тајни бункер, него као каса. Из малог отвора у зиду провирују изборане руке које примају новац и кључ, и враћају кусур, док лице службенице остаје сакривено иза зида.

Упркос мистерији и јези, овај угоститетљски објекат није страшни Хотел Калифорнија из истоимене песме америчке групе „Иглс“, у којој, у психоделичној атмосфери, напет глас мрачно саопштава да у хотел можете доћи кад год желите, али да из њега никада не можете отићи.

Напротив, у питању је хотел специјално намењен за провод парова, у којем је, у настојању да се потпуно осигура дискреција и заштити њихова приватност, коришћењем аутомата и зидних преграда у највећој могућој мери елиминисан вербални и визуелни контакт са особљем.

Реч је о једном од јапанских „љубавних хотела“, места где се интима држи далеко од очију других, где су улази у објекат често опасани зидом или високом оградом од бамбуса, а прозори потпуно затамњени или покривени споља.

Интимни односи далеко од туђих очију

Док на Западу угоститељски објекти као што су хотели и, нарочито, мотели функционишу и као тајно прибежиште за неверне, Јапан је специфичан по томе што љубавне хотеле не користе само проститутке и њихове муштерије, или прељубници који желе да избегну погледе, већ и многи парови који се налазе у регуларној вези.

Разлог за то су скученост стамбеног простора, а донекле и стид који многи Јапанци осећају и пред својим родитељима. То је жеља да се и од најближих чланова породице прикрију сопствени најинтимнији тренуци, чак и када стан нуди довољно просторија за састанке иза затворених врата.

Зато љубавни хотели у Јапану, упркос томе што оперишу на маргинама друштва, олакшавају неверство и подстичу разврат, нису просто места за блудничење или легла проституције већ и практични, друштвено корисни објекти који служе као психофизички вентил обичним грађанима.

Редак угођај по разумној цени

Мада је, углавном, реч о малим, ненаметљивим грађевинама тамнијих боја, има и оних где су власници од архитеката, очигледно, тражили да пројектују упадљив објекат, па је на улицама јапанских градова могуће видети и љубавне хотеле са фасадама налик палати или замку.

Љубавни хотели, углавном, по малој цени нуде изузетно чисте и за Јапан необично велике собе, опремљене пространим купатилима са џакузијем и уређајима који омогућавају гледање еротског видео-материјала.

Скупљи међу њима пружају и додатне детаље као што су огледало изнад кревета, специјално осветљење или караоке машине, али и савршену звучну изолацију. Неки имају и специјалне собе чији је интеријер прилагођен тако да гостима пружи утисак да бораве у продавници играчака, вагону воза или тамници.

Отуд редовни корисници љубавне хотеле сматрају примамљивим и вредним трошка, не само због тога што чувају анонимност већ и због тога што нуде луксуз и доживљај какав они себи не могу да приуште у свакодневном животу.

Мада цене расту током викенда када је највећа потражња, ноћ у овим угоститељским објектима амбивалентног карактера, на граници између моралног и неморалног, легалног и криминалног, обично кошта између 60 и 70 евра. Такође, за свега 20 до 30 евра хотели нуде и практичну опцију кратког, двочасовног или трочасовног боравка током дана, која се у ценовницима и рекламама еуфемистички назива „предах“.

И сам назив „љубавни“, као и други термини којим се те необичне институције на пола пута између бордела и стандардног хотела данас понекад називају, попут „романтични хотели“ или „модни хотели“, може се сматрати еуфемизмом чији је циљ да ублажи осећај стида и кривице или маскира суштину која, више него са љубављу и романсом, има везе са задовољавањем физичких нагона.

Љубавни хотели, међутим, неретко служе и као уточиште за оне који су пропустили последњи воз за повратак кући или прибежиште за особе у пијаном стању које не могу да пронађу пут ка кући, а понекад и као јефтин смештај за путнике.

Скучени простор и изражена жеља за дискрецијом плодно тле за љубавне хотеле

У Јапану и данас постоји снажна тенденција физичког груписања гилди, па у престоници Токију, на пример, постоји део града у којем су концентрисане антикварнице, кварт у којем преовладавају продавнице електронике или улица коју готово искључиво красе радње које нуде гитаре.

Исто правило важи и за љубавне хотеле и борделе, па се у кварту Шибуја, који је због бројних јефтиних бутика, кафића и ресторана популарно састајалиште младих, налази узвишење познато као Брдо љубавних хотела.

Ту се, у уским, кривудавим улицама на падини, којима доминирају љубавни хотели и дискотеке, поред средовечних канцеларијских радника и бизнисмена које прате дотеране жене, често могу видети студенти и други млађи парови како, држећи се за руке, нестају иза зидова на којима су исписане цене за преноћиште и поподневни „предах“.

Јапански градови су густе шуме асфалта, бетона, висећих каблова и шљаштећих неонских реклама, препуњене милионима возила и људи који живе и раде на вишеструко мањем простору од онога на који су навикли Европљани.

Такође, неке од главних црта јапанског менталитета су јак осећај стида, интровертност и изражена жеља за приватношћу и дискрецијом, па је стога, на пример, готово немогуће видети јапанске парове да се љубе на улици.

Када се ови физички и културни фактори узму у обзир, вероватно не чуди да, према неким проценама, у тој земљи од 128 милиона становника данас има чак око 25.000 љубавних хотела, који годишње приходују око 30 милијарди евра.