Тирана, Албанке које су постале мушкарци

Реч је о женама које уживају сва права мушкараца, доносе важне одлуке и једнаке су у племену са осталим мушкарцима, док према осталим женама, као и у породици стварају дистанцу као да су стварно одједном постале мушкарци.

Изучавајући овај феномен или појаву насталу у давна времена када је живот на северу Албаније био регулисан „каноном“ Леке Дукађинија (владао до 1410/1481.), британски албанолог Антонија Јунг у својој књизи „Жене које су постале мушкарци“, синоћ представљеној у Тирани, каже да су вирџине живеле у време када је мушкарац био не само стуб куће већ и њен господар.

Кућа без мушкарца је, наиме, била осуђена на пропадање као непожељна и зато, ако мушкарца у кући већ није било, требало га је, каже, направити...

Вирџине су постајале и девојке које су по сваку цену желеле да избегну брак са неким коме су биле давно обећане, пошто је одбијање удаје у тим околностима и дан-данас јак разлог за крвну освету, исто као што је и склапање брака међу породицама које су у крвној завади начин за „помирење крви“.

Ипак је, тврди Јунгова, много чешћи разлог преузимања мушке улоге потреба за наследником и „главом породице“ у случајевима када у породици није било мушкараца или мушкарац није био спреман да преузме своју улогу.

Полагањем заклетве да ће се у будућности понашати као мушкарац код вирџина све почиње да се мења и оне престају да имају било шта више заједничко са женама.

„Оне застрашујуће почињу да изгледају као мушкарци не само по начину облачења већ и по покретима и укупном понашању“, написала је Јунгова у својој књизи богато илустрованој фотографијама последњих албанских вирџина.

Иначе, Јунгова је први пут посетила север Албаније 1989. године, када је спровела и своја прва истраживања, а о вирџинама је први пут, каже, читала у књизи Едит Дархам.

Она је, како преносе албански медији, подсетила да је путницима са запада, који су у то време одлазили у Албанију, било дозвољено путовање само под строгим надзором.

Свет изненађен њиховим постојањем

Јунгова тврди да је свет изненађен постојањем вирџина и у овом савременом времену, као и да ни сви Албанци данас не знају за тај феномен дубоко укорењен у албанској култури и друштву, посебно у сиромашним крајевима севера те земље, и зато је, каже, њен наум био да га забележи.

Према њеном истраживању, начин облачења чини основу поделе полова у једном дубоко патријархалном друштву, односно избор одеће одражава специфичан социо-економски систем у Албанској Малесији, али и у неким другим областима Балкана.

„Економски фактор је изузетно важан у патријархалном друштву у коме у женине обавезе спада и преузимање улоге мушкарца у вођењу породице у случајевима када нема мушкараца. Те жене, исто као и мушкарци, спремне су да узму и оружје ради очувања части породице или ради крвне освете“, каже Јунгова.

Она објашњава да се полни идентитет не везује обавезно са сексуалним опредељењем, о чему се у подручјима у којима живе вирџине не говори отворено.

Када жена под тим условима, специфичним за њену земљу, преузме улогу мушкарца, често добровољно, то не само што је добродошло и врло похвално у њеном окружењу, већ за собом повлачи и један далеко бољи живот, тврди ова Британка.

„Иако неко на ту заклетву гледа као на жртву, смисао свега је супротан у друштву у коме се понашање, које за собом повлачи добробит породице, сматра крајње позитивним тако да женина жртва тиме што постаје мушкарац подиже њен значај и самосвест“, навела је Јунгова.