У Мини театру у Љубљани и Прешерновом театру у Крању позориште „Дадов“ из Београда одиграло је представу „Родитељи“.

Централна манифестација трећег Месеца српске културе била је резервисана за наступ Националног ансамбла Коло. У Цанкарјевом дому који је био попуњен до последњег места, „Коло“ је дигло на ноге публику и показало зашто је амбасадор српске културе и традиције.

У оквиру трећег Месеца српске културе одржаће се радионице дечјег писца и аниматора Уроша Петровића у Љубљана, Постојни, Копру, Сајам урбаних пчелара Београда, наступ Немање Нешића и Милоша Зупца на концерту шансона на стихове словеначких и српских песника, те наступ песника из Новог Сада: Игора Мировића, Селимира Радуловића и Ненада Шапоње.

Трећи месец српске културе затвара се великом изложбом на отвореном „Андрић и Словенија, љубав без краја“, на Галусовом набрежју у центру Љубљане.

Трећи месец српске културе у Словенији прати и кампања плаката на 20 огласних места у Љубљани, који на атрактиван начин посетиоцима представља ову манифестацију.

Како су изгледали почеци, а како данас истрајавамо у нашој жељи и борби да превазиђемо све даљине и препреке и информишемо наше људе о темама које се тичу свих нас, ма где живели, погледајте у емисији. Ту су, пре свега, заслуге новинара и уредника емисија Србија на вези, које се емитују свакодневно од понедељка до петка, у ударним терминима на РТС Свету и Другом програму РТС-а, као и целог тима Програма за дијаспору РТС-а.

Богат програм, како гостију, тако и домаћина, употпунили су и наступи КУД-а „Карађорђе“.

Уједно су и обележене важне годишњице рођења и смрти наших песника и научника Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића и Бранка Ћопића, као и Михаила Пупина и Милеве Марић Ајнштајн.

Обележена је и годишњица Првог светског рата и Првог српског устанка.

"Зато што је та година међаш у току поезије на КиМ. Она је незванично прихваћена као година стварања модерног песништва на тлу Космета. То је заслуга збирке песама Сенке Рада Николића, која је учинила велики и непосредан утицај на потоње домете српске поезије тог простора.

 Осим тога, књижевност прве половине двадесетог века је представљена, тумачена и вреднована у неколико окњижених студија (В. Цветановић, В. Бован, М. Богавац, С. Денић), а књижевност друге половине прошлог века, у којој квалитетом, па и квантитетом, доминира песништво, није ни сабрано, ако се изузме неколико антологија које су спорне, због искључивања појединих изузетно вредних песника који потичу са КиМ. То је уједно и један од порива зашто сам се одлучио за овакав стваралачки изазов", каже Лаковић.

 У књизи-монографији Историја српске поезије Космета, која броји скоро хиљаду страница, прокоментарисани су сви песници који су у назначеном временском интервалу објавили макар једну песничку збирку. Колико их је укупно заступљено?

"Укупно их је више од 280. О вреднијим песницима, обимнијег песничког опуса, писао сам есеје, а о песницима чији квалитет није изнад просечног прибележио сам краће критичко-књижевне коментаре у саветодавној форми. Дакле, представио сам њихове битне и кључне уметничке вредности и одреднице и садржај њиховог песмовања, а нарочито особености којима се издвајају из хорског певања."

 Када сте започели истраживања у овој области?

"Ову „Историју“, не знајући да то чиним, започео сам да градим пре више од четрдесет година када сам започео свој књижевно-критички и есејистички рад, којом приликом сам представљао и песништво песника са Косова и Метохије (мој први објављени есеј (1980) јесте „Присуство завичаја у савременој српској поезији Косова и Метохије“). Коначна одлука да се одазовем зову књижевног завичаја, да се посветим изучавању целокупног српског косовско-метохијског песништва је од пре пет година, када сам постао пензионер и по први пут у свом животу поседовао доста слободног времена."

 Шта је било најтеже у том обимном подухвату?

"Најтеже је било доћи до свих потребних књига (сигурно да нисам стигао до свих), нарочито оних штампаних у овом веку. Тренутно на Косову постоји само један издавач, Дом културе Грачаница, који се осим издавачке делатности, бави и позориштем, ликовним колонијама и изложбама, али и културно - хуманитарним свакодневним делатностима, посећујући енклаве и приказујући осталом српском живљу филмове, монодраме, књиге, и говорећи им на тај начин да нису остављени и заборављени од стране државе. А ранији доминантни приштински издавач Јединство - Панорама трансформисао се у информативно предузеће и издавачку делатност је свео на минимум.

Дакле, присутан је вакум у издавачкој делатности. Нема простора за све. У таквим приликама, које су и у матици присутни, појављују се бројни и злуради Мефистотели (да их не именујем) у неколико „образа“, и као рецензенти, и као уредници, и као издавачи, и као „поуздана веза“ са „јефтином“ штампаријом, чији је власник у договору и „талу“ са Мефистом. Наравно, нико се не обазире на то да ли постоји песнички квалитет, макар у најави или у траговима. Сведоци смо књига које никоме не служе на част, осим што су у интересу „књижевних геноцидних посленика“. Нажалост, и такве збирке у покушају, морао сам да поменем и у неколико речи-реченица приближим их читаоцима, не избегавајући да их оценим, онако како заслужују."

 Како гледате на административне поделе косовско-метохијског простора?

"Морам да подсетим да је косовско-метохијски простор припадао Старој Србији, што асоцира на атрибут Косова ко националног завичаја (књижевник, ратник и острашћени родољуб Милош С. Милојевић говорио је Права Србија). Преименован је, после Другог светског рата, у Косово и Метохију (Метохија је између два рата припадала Зетској бановини – Црној Гори, отуда и присуство црногорског живља у Метохији, обично школованог, за тадашње услове). Осим тога и сами Срби, међу њима и књижевници и књижевни историчари, све су чешће говорили само Косово, одстрањујући појам Метохије, као да су били у сагласју са доцнијом албанском милитантном групацијом, која је данас на власти на Космету и која искључиво користи појам Косово тачније Косова.

Као што је реч Метохија нестајала, тако су антологичари из својих избора искључивали и песнике из Метохије. Наиме, најновија антологија, потиче из 2012, чак се зове „Антологија косовско-метохијске поезије“, што би значило да укључује све песнике са тог простора – и Албанце, и Турке, и Роме, и Горанце, и Муслимане, и Србе, и Црногорце, што није испуњено. Унутар корица те назови антологије, нема вредних песника са територије Метохије. Замислите, није било места за такве песнике као што су Радован Зоговић, Душан Костић, Слободан Марковић (Либеро Маркони), Алек Вукадиновић, Велимир Милошевић, Ратко Делетић, Божидар Милидраговић, Момир Војводић... Питам се, ко би се „нормалан“ таквих песника одрекао? Можда је у питању синдром просечности којој квалитет и успех сметају. Нажалост, такво стање није реткост ни у овој нашој „ужој“ Србији.

Као дигресија намеће се једна чињеница. Чак је и тренутно окривљени за ратне злочине на Косову Хашим Тачи, пре десетак година, на провокативно питање новинара шта мисли о успесима Новака Ђоковића, дипломатски изјавио да се он поноси Ђоковићем који потиче са Косова. Дакле дедуктивно промишљајући, и за осведоченог непријатеља српског народа, сви ови песнички великани део су Косова (и Метохије), чије год оно (КиМ) било, а само за „уважене“ антологичаре то нису. Штета. И за антологичаре и за антологије."

 Може се претпоставити да и ова „Историја“, као и све историје уосталом, има намеру да постави сваког од песника тамо где му је и место, које је заслужио.

"Да, да постави сваког песника тамо где припада, што значи и да повратим у песничко јато песнике којима су површни антологичари забрањивали улазак у српску поезију Косова и Метохије. Нисам изоставио ни оне који су у комунистичко доба осуђивани, прогањани и брисани са песничке листе живих (на пример, Момчило Јокић, Милош Остојић, Драгиша Мурганић), што до сада није био случај. Уврстио сам и оне који су краћи временски период живели на тлу Косова и Метохије и интегрисали се у књижевне токове, већина њих је и објавило збирке у Приштини и Пећи или су тематски остали привржени Косову (Чедо Вуковић, Радоња Вешовић, Вукман Оташевић, Мирослав Ђуровић, Милица Краљ, Каја Пенчић-Миленковић, Милан Мирић...). 

Зато се и ова моја „Историја“ зове, како се зове Историја српске поезије Косова и Метохије 1951-2022. Међутим, критеријум за њу није национално или верско опредељење, већ језик којим се пише и којим се писало. Некада је то званично био српско-хрватски. Стога, су у њој уврштени и припадници ромске, бошњачке и горанске заједнице који су своје песничке збирке често штампали и на српском језику, поред матерњег. Чак и оне који су, у међувремену, неочекивано и неутемељено критички се освртали не само на делатност појединаца, него метафорично и на читав народ (на пример, Алија Џоговић)."

 Временом, поједини песници су променили своје место живљења (Црна Гора, Босна и Херцеговина) и припојени су црногорској, бошњачкој или босанској књижевности.

"Допринос њиховог стваралаштва, док су живели на Космету, обавезивао ме је да и њих укључим у ову „Историју“ – они су део ње. Иако сам то могао да урадим и без њиховог знања, морао сам да их консултујем – многи од њих су ми прави пријатељи. Предочио сам им став Меше Селимовића, који је поводом Палавестрине српске послератне прозе (уврстио Мешу Селимовића, као и Иву Андрића, Бранка Ћопића, Исака Самоковлију...), морао да се огласи због напада ЦК БиХ на Палавестру, што „отима Мешу из Босне“ (нису били заинтересовани за Андрића и Ћопића) и изрекао како се он осећа припадником и српске и босанске књижевности. То је дакле привилегија, а не идеолошко или естетско поприште.

Поезија стварана на тлу Косова и Метохије је изузетно квалитетна, и била је део матичне српске поезије. Сведоци за такву тврдњу су песници као што су: Радован Зоговић, Душан Костић, Либеро Маркони, Раде Николић, Лазар Вучковић, Раде Златановић, Алек Вукадиновић, Велимир Милошевић, Божидар Милидраговић, Слободан Вукановић, Даринка Јеврић, Ратко Поповић, Радомир и Радосав Стојановић, Благоје Савић, Мираш Мартиновић, Драгомир Костић, Живојин Ракочевић, Предраг Јашовић... То чине и млађи, изузетно вредни песници – Жарко Миленковић, Александра Јовичић Џиновић, као и два упокојена песника Александар Симовић и Иван Ранковић, које су и на северу Косова заборавили.

Проблем су млади песници, јер они одсељени (песници са Косова кажу – „у расејању“), не припадају корпусу српске косовске поезије, већ песништву градова у којима живе (Краљево, Крагујевац, Смедерево, Беране, Подгорица, Београд...). Зато је овакав попис песника са тумачењем њиховим остварења био потребан. И много раније. И лакше се могао обавити, макар период само друге половине двадесетог века. Нужан је и због питања како ће се за деценију-две урадити. Могу да замислим уз какве све потешкоће..."

 Који је био Ваш кључни мотив при састављању овог дела?

"Кључни мотив и надам се, потенцијална могућност ове „Историје“, јесте да се представи целокупно песничко стваралаштво стварано на српском језику на простору Космета, које је аксиолошки изузетно вредно, разнолико, самосвојно, оригинално, модерно, од риме до научне фантастике, од архаизованости до фантазмогорије, од историзације до мисаоности, од онтолошке до идентитетске проблематике, од пророковања угрожености српског живља до сведочења апокалипси неслућених размера и димензија. И језички потенцијал, и стилски обрасци су на завидном и аутентичном нивоу. Модерни и аутентични, пре свега. Но, упркос таквом квалитету косовско-метохијског песништва на српском језику, последњих неколико деценија, српски песници КиМ нису адекватно и како заслужују, тумачени и вредновани, па и нису интегрисани у матичну поезију."

 Због чега?

"Мишљења сам, да проблем у пријему и тумачењу српске косовско-метохијске поезије није у њеним вредносним дометима, који нису спорни, нити у њеној стручној процени, већ је последица непремостивости у њеној недоступности. У прилог томе је и невероватан, готово поражавајући, податак. Бројне библиотеке у Србији, које пате од тескобе и недостатка простора, морају поједине књиге, које читаоци нису узимали на читање у последњих неколико деценија, да их склоне на безбедно место, али се не могу користити од стране читалаца.

Дакле, пошто су ћириличне књиге на Косову током 1999. године, листом све спаљене, сада ни у овој ужој Србији, у већини библиотека, нису доступне. Нису на увид. Изгледа да српске књиге косовског порекла имају много непријатеља, не само у туђим редовима.

Ево то су оквири и накане у којима је трајало моје испитивање српске поезије Косова и Метохије, дајући предност модерном песништву, што и јесте одредница косовско-метохијске поезије на српском језику", каже Лаковић.

Какво је интересовање наше дијаспоре у Аустрији за ова дешавања, разговарамо са Милорадом Самарџијом из Удружења Акултура.

Хуманитарна организација Срби за Србе настала на инцијативу наше дијаспоре у Америци, већ готово деценију и по помаже вишечланим и социјално угроженим породицама на Балкану. Чланови организације, окупили су се ових дана у манастиру Св. Саве у Либертвилу, како би прославили крсну славу, Светог Василија Острошког.

У госте нам долази Моника Фудерер Маширевић, путописац и љубитељ индијске културе. Своја искуства са путовања кроз ову земљу дели са српском публиком на промоцијама и предавањима, а део својих утисака и запажања преточила је и у две књиге: „Преживећу" и „Пут у Раџастан". Пре две године за допринос промоцији индијске културе, добила је специјалну Захвалницу од Амбасаде Индије у Београду.

Драгана Љуна је наша песникуња која живи у Немачкој. Ових дана у Београду је представила две књиге: збирку родољубивих песама и збирку песам за децу. У разговору са нашим колегом присетила се и свог детињства, али и невоља које су њу и њену породицу задесиле приликом прогона из родног Книна.

Док читав кошаркашки свет прати полуфиналну серију Западне конференције НБА лиге, амерички аналитичари се труде да нађу објашњење за сјајну игру Николе Јокића и три узастопне победе Денвера над екипом Минесоте.Нас дописник Александар Жигић нам показује још неке детаље из Денвера и Минеаполиса у сусрет шестој утакмици две екипе.

Уредници: Драгана Живојновић и Душан Жарковић.

Реализација: Ернестина Глигоријевић.

Орила се наша песма и вило се српско коло пред пуном спортском халом у Содертаљу и у центру старог града у Стокхолму, из свег срца певала се српска химна...

"Овом приликом изражавам велико поштовање и дивљење СКУД "Свети Георгије" Содертеље, СУ "Солна", Стокхолм и КУД "Рас" из Осла, који на најбољи начин и у духу патриотизма (воли своје а поштуј туђе), окупљају и васпитавају нашу омладину у дијаспори и са пуно љубави и ентузијазма негују нашу традицију, чувају српски национални идентитет и на најбољи начин репрезентују српску музику, језик и културу", рекла је Светлана Анђелић, председница Општине Кнић на свом ФБ профилу.

Учеснике фестивала поздравила је и Мила Олин, представница Амбасаде Србије у Шведској.

Она има и почасну титулу "Глобалне иконе поезије", и једна је од наших највише награђиваних уметница у свету.

Профил Маје Херман Секулић појавиће се у 3. тому "Европа" великог Стокхолм пројекта у 5 томова, од којих сваки покрива по један од пет континената, а чији је аутор уважена др Танет Тибурсио Маркес, идеолог, архитекта, глобални лидер Уније хиспаноамеричких писаца и председник организације Мил Ментес и Форбса из Мексика.

У жирију су били кандидат за Нобелову награду за мир, Ева Лијану Петропуло, амбасадор и популарни дечји писац из Грчке, и проф. др Кристијан Титсе, председник Удружења за мир (UNAccc) из Аргентине.

Поред овог великог признања за нашу ауторку и нашу земљу, Маја Херман је недавно проглашена и за Почасног оснивача Дана грчког песника Константина Кавафија у Валосу, а њене песме су објављене у најчитанијем грчком књижевном часопису Полис.

Угледни издавач "Штампар Макарије" управо је издао две њене књиге: Скице за портрете, 3. издање, у којима се налазе есеји и разговори са великим светским именима са којима се дружила и сарађивала, од Фраја и Блума до Бродског или Дилана, као и њене студије Књижевност преступа као теорије пародије код Џојса, Мана и Белог.

Обе књиге су одавно постале незаобилазно штиво на неким катедрама англистике и компаративне књижевности.

Такође, доајен наше режије Здравко Шотра управо је завшио сценарио по роману ове списатељице Девет живота Милене Павловић Барили, које се прво појавило у издању Галерије и Фондације Барили из Пожаревца, а потом у Италији добило награду за "најбољи страни роман" прошле године, и сада се очекује друго издање у два тома код већег италијанског издавача.

У Паризу, на национални дан сећања, у организацији асоцијације Деца Јасеновца, одата је почаст свим жртвама Холокауста и геноцида у Јасеновцу током Другог светског рата. Са догађаја којем су присуствовали посланици Народне скупштине Француске, представници градова и Амбасаде Републике Србије, извештава наш дописник, Владан Јочић.

Четрнаестог маја наша кућа Радио телевизија Србије, и наша редакција, Програм за дијаспору, некада Програм за иностранство, обележава 33. годишњицу од када је почело сателитско емитовање РТС-овог програма, чиме су садржаји наше куће постали доступни нашим људима широм света.

Сетићемо се како су изгледали почеци, а како данас истрајавамо у нашој жељи и борби да превазиђемо све даљине и препреке и информишемо наше људе о темама које се тичу свих нас, ма где живели. Ту су пре свега, заслуге новинара и уредника емисија Србија на вези, које се емитују свакодневно од понедељка до петка, у ударним терминима на РТС Свету и Другом програму РТС-а, као и целог тима Програма за дијаспору РТС-а.

Музички гости емисије, победници прве и друге вечери овогодишњег "Сабора", Ђорђе Чавић и Мушка певачка група "Запис".

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

Овој изложби присуствовала су значајна имена уметничке сцене Боливије, супруга оснивача "Fundación Fernando Montes" госпођа Марсела Монтес, чувена галеристкиња Tania Aneiva власница галерије Chroma, професор Фернандо Монтес, а изложбу је отворио један од најпознатијих уметника Боливије Фабрицио Лара.

Александра је прошлог месеца у Музеју савремене уметности у Санта Крузу по први пут приказала уметнички пројекат на којем је радила претходних годину дана са боливијским уметником Фабрициом Ларом. Пројекат обједињује културу Винча и Тиванаку, два континента, две културе као рад на истим платнима двоје уметника.

Секцијом слика "Између светова" уметница је најавила почетак путовања у нови свет кроз прозор који је одшкринула овом изложбом у Ла Пазу. Део ове секције биће приказан у Санта Крузу следећег месеца.

Иначе, ово је други пут да СПОЈИ организује монодраму „На Дрини ћуприја“ са Тихомиром Станићем, после маја 2022. године у Инзбруку, у Аустрији.

У улози модератора била је Јасмина Бошковић из КПЦ-а Петровац на Млави, која је поздравила многобројне почасне госте СПОЈИ-а и КПЦ-а.

„Била је изузетна част и задовољство бити домаћин једног оваквог догађаја у маестрално изведеној монодрами пред готово пуном салом КПЦ-а у Петровцу на Млави, чијим се запосленима овим путем захваљујемо на подршци и сарадњи на овом, највероватније, историјском тренутку за наш огранак у Србији, а можда и сам град Петровац на Млави, јер, поред тога што је Тихомир Станић први пут гостовао овде, у публици су као наши почасни гости били присутни Јелена Радојчић (рођена Бухач) из Земуна и Душан Јеринић из Панчева, који су као деца од Диане Будисављевић (рођ. Обексер), Аустријанке из Инзбрука, спашени од геноцида у усташким логорима Јасеновца у НДХ за време Другог светског рата", истакао је Стеван Јаношевић, председник СПОЈИ-Србија, који се непосредно после одигране монодраме на бини обратио свим присутнима.

Стеван Јаношевић је затим уручио почасне плакете, које СПОЈИ од 2013. уручује особама за посебне заслуге, који тиме постају почасни чланови, најпре Тихомиру Станићу, који је за почасног члана СПОЈИ именован још 2023. године поводом једне деценије пријатељства и плодотворне сарадње на пољу културе сећања, поготово за очување лика и дела Диане Будисављевић. Стеван је затим почасне плакете уручио и Јелени Радојчић и Душану Јеринићу, који су именовани за почасне чланове СПОЈИ за 2024. годину.

Иако му је рад са металом ближи, Лацковић се радо прихватио изазова. Деда Ђорђе полако оживљава у глини, а ускоро ће је наша позната ливница "Јеремић" као поклон излити у бронзу.

"Душу ако му не урадиш онда џабе. Биста иде понекад и са шакама, са рукама, јер онда и руке саме говоре, као Леонардо кад је "Тајну вечеру" радио, тако да руке саме говоре неке речи...што се тиче штапа, баш ми одговара тај штап, јер као да он из тог штапа извире и рађа.

Он, по мени, као да креће негде на пут...доњи део ће бити у камену таман колико је и право тело. Ја сам позади урадио један део Зејтинлика, да бих спојио њега са тим архитектонским делом где је Арханђел Михајло.

И сад, као да креће његов предњи део, а задњи део као да га зауставља, да буде ту за где је намењен", каже Љуба Лацковић.

Више од пола века Ђорђе Михаиловић дочекивао је и испраћао потомке српских ратника страдалих на Солунском фронту у Првом светском рату и чувао хумке свих осам хиљада српских страдалника. Добио је Орден српске заставе другог степена, Орден Светог Саве првог степена и награду Мајка Србија, као и српско држављанство, што му је била највећа жеља. Бронзани Деда Ђорђе наставиће да бдије над вечно уснулим борцима...

"Његова смиреност и мирноћа дају неки мир, мир у свету, Зејтинлик је миран кад је он тамо. Жао ми је што је он последњи чувар и што нема мушког наследника да може да настави да чува гробље", истиче Лацковић.

Љубомир Лацковић је самостално излагао на више од 20 изложби у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда и признања, међу којима је и прва награда, гран при, на светској изложби ликовног стваралаштва у париском Лувру, 2005. године. Првог јуна први пут ће излагати у Јужној Америци, у Ла Пазу, у Боливији, и то цртеже.

Нова представа Дечјег културног центра Београд "Насмешите се, птичица" постављена је на сцени "Донка Шпичек". Јунаци ове приче су Анастас Јовановић и Милица Стојадиновић Српкиња, који су у своје време, били први по много чему - он први ратни фотограф, она први ратни новинар.. две јаке личности са различитим погледима на свет. Он ожењен Немицом, она никада није пристала да се уда за "странца". Фотографије Анастаса Јовановића и дневници Милице Стојадиновић Српкиње дочараће деци живот Београда крајем 19. века. Ауторка представе Снежана Бећаревић Поповић нашла се и у главној женској улози, док Анастаса Јовановића игра Горан Јоксић. Они су гости вечерашње емисије.

О активностима српске заједнице у Америци извештава Александар Жигић.

Уредници емисије Тања Адамовић и Горан Маслар

Реализација Ернестина Глигоријевић
 

Жири, у саставу: председница Биљана Кајганић Добриловић (песник и публициста), подпредседница публициста Славица Благојевић (Анисија Цреповић), публициста Ненад Симић, проф. Милорад Шаровић и културни радник Игор Митић донео је одлуку о победницима.

На овом конкурсу пријављено је највише љубавних песама. Општи став стручног жирија је да су млади песници изузетно даровити и да је већина приспелих песама идејно и естетски одлично замишљена.

Стручни жири је изабрао песме аутора за 3 главне награде и то:

1. Главну, прву награду, освојио је Љубан Зимоња из Љубљане са песмом Изненадно познанство.

2. Друга награда припала је Христини Славић за песму Снови добитница је Христина Славић из Зрењанина.

3. Треће место освојила је Марија Кривокућа из Бањалуке за песму Лаку ноћ.

Награђени ће добити Златну, Сребрну и Бронзану плакету, као и новчану награду.

Стручни жири је на основу предлога организатора наградио још 4 песме, аутора Слободана Милојевића, Вање Кесић, Милоша Марјановића и Зорке Чордашевић, и следују им дипломе са тзв. златном значком.

Време и место доделе награда биће накнадно објављено.

"Европска унија будућности може бити само заједница суверених националних држава која својим грађанима гарантују мир, сигурност, слободу и просперитет. Ми у Слободарској партији Аустрије (FPÖ) се залажемо за здрав патриотизам, да свака земља, пре свега, треба да буде окренута потребама својих грађана. Ако погледамо данашњу Европску унију, она је престала да се бави питањима грађана, искључиво се бави имагинарним и небитиним стварима. Зато је важно да се свака држава, усресреди на себе и своје грађане и онда као таква делује у оквиру заједнице коју чини Европска унија. Овај принцип здравог патриотизма је врло важан за сваког припадника српске дијаспоре у Аустрији, јер се и просперитет Аустрије, када је више окренута себи, а не "супердржави Европи", тиче и Српкиња и Срба који живе у алпској републици", каже Добриловић.

"Наша матица, држава Србија, одавно је показала како се то ради, шта је патриотизам и како се бране и заступају интереси сопствене државе. Као неко ко је задужен за односе и питања Западног Балкана, сматрам да је Србија озбиљна држава која је последњих деценија показала да јој је према плановима, економском развитку и свим другим правно-државничким елементима одавно место у европској породици", додаје Добриловић.

Изразио је задовољство што постоји све већи број српских компанија заинтересованих за рад у Румунији и што на Форуму учествују чак 32 компаније из Републике Србије.

Подсетио је да робна размена између Србије и Румуније тренутно износи 2,4 млрд. евра, али и да постоји огроман потенцијал за њено унапређење, те да се нада да ће управо овај догађај бити од важности за постизање тог циља.

Форум је био прилика за повезивање представника поменутих држава, са циљем  стимулисања међусобних пословних активности ради унапређења економског раста, већег броја инвестиција и спровођења заједничких пројеката. 

Српску делегацију предводио је Михаило Весовић, директор Сектора за стратешке анализе, услуге и интернационализацију Привредне коморе Србије.

"Искрено говорећи, у области односа са јавношћу, нашла сам се потпуно „случајно“ или навођена од стране судбине, и то деведесетих година 20. века, у родном Београду. После једног врло тешког животног периода који је остао иза мене, седела сам на сплаву који је мој тата имао на Сави, а наша нова комшиница Славица Сретеновић, директорка Браћа Карић Института, тек је купила сплав до нашег. После краћег упознавања (можда баш и због мог меланхоличног стања), она ми је понудила посао, уз питање: „Шта умеш најбоље да радиш? “ Одговорила сам: „Најбоље? Да пишем!“ А када ми је саопштила: „Одлично, оснивамо PR службу у БК, ту ћеш радити“, остала сам у потпуном шоку. PR  је била потпуно непозната професија у Србији, тада нисмо имали ни интернет, ни мобилне телефоне, те нисам могла (на брзака) да сазнам о чему је ту заправо реч… Било како било, имала сам срећу да будем међу првим особама које су се у Србији бавиле PR-ом. Увек је важно да сте у нечему први! Без лажне скромности, била сам врло успешна у овом послу и ту сам се сналазила као "риба у води“.

Да бих проверила, да ли је ова професија и моја судбина, када сам отишла из БК компаније, решила сам да нигде не конкуришем за посао, него да чекам да ме будући послодавац пронађе и понуди ми радно место. То је у најмању руку била храбра, али и прилично чудна одлука. Потенцијални послодавац, могао је да ме нађе искључиво преко фиксног телефона. Четири месеца касније, зазвонио је мој кућни телефон и Предраг Николић, један од директора БК банке, понудио ми је нови посао уз речи: „То нико не уме да ради боље од Вас!“ Елем, за БК банку сам радила PR, па се тако Предраг Николић упознао са мојим радом и препоручио ме даље… Обрела сам се у ЕУнету, првом комерцијалном добављачу интернет услуга у Југославији. У PR-у сам остала око 15 година и до краја, никада нисам конкурисала за посао, увек су ме послодавци сâми проналазили, нудећи боље понуде и позиције. Каријеру сам завршила као Консултант за комуникације у компанији Футура Плус, када сам дала отказ јер сам се удала и припремала за селидбу на други континент.

Данас верујем да је моје пословно PR путовање било режирано од стане виших сила и захвална сам им на томе", каже Марина.

 Пишете за више београдских листова као и за канадске часописе САН и СЛОВО. Како је текао тај процес, да од PR стручњака упловите у новинарске воде?

"Бавећи се PR-ом упознала сам бројне уреднике и новинаре, а са многима сам и до данас остала у пријатељским односима. Сећам се, када је основан дневни лист Данас - 9. јуна 1997, са главним уредником Грујицом Спасовићем (1950-2020),  договорила сам се да пишем за њих. Груја и ја смо били припадници „истог енергетског племена“ о чему сведочи и наш последњи сусрет у Сарајеву, много година касније.

Он  је тада увелико био амбасадор Републике Србије у Босни и Херцеговини, а ја (по други пут) удата жена која је трчала од амбасаде Краљевине Саудијске Арабије, па до амбасаде Републике Србије, с намером да за један дан прибавим све могуће папире за саудијску визу, јер је мој супруг Будислав у тој далекој земљи добио посао. То је била скоро немогућа мисија.

Дојурила сам тако до амбасаде Републике Србије у Сарајеву, стигла до шалтера, који се налазио у приземљу зграде, па ту оставила гомилу папира које је неко требало да потпише или овери.

Сручила сам се на клупу, знојава и прилично нервозна, када се мало потом отворише једна врата и појави се Грујица Спасовић, па рече: „Мислила си да одеш без поздрава? Да ми се не јавиш? Хајде горе код мене у кабинет, да ти све ово потпишем и да нешто попијеш. Види, како си бледа!“ 

„Уважена екселенцијо, амбасадоре, нисам хтела да сметам“, насмеших се док сам се пела степеницама на спрат.

Груја, тај вечити добричина, видео је моје име на папирима које је потписивао и замислите (!) није послао службеника амбасаде по мене - већ је сишао сâм, а потом пажљиво слушао све појединости о мом (новом) браку и био прилично одушевљен када му рекох да Данас и мој супруг истог дана славе рођендан - 9 јуна.

У Канади, последњих година, пишем за РТ Балкан и повремено, када имам слободног времена, за Илустровану Политику и подсајт  Дијаспора на порталу РТС-а."

 Објавили сте 2013. године књигу "Нина од Арабије". Шта је тема Вашег првог романа и на какав је пријем ваш књижевни првенац наишао код читалачке публике?

"Мој првенац Нина од Арабије писала сам у Џубаилу (Jubail), а потом у Кобару (Al-Khobar), где смо супруг и ја живели десетак година. Писање се поново наметнуло као најбоља опција, против досаде и бесмисленог живота (доконе) незапослене домаћице. Била је то моја нова улога додељена од стране судбине. Иако верујем да је мој стваралачки потенцијал ту дошао до пуног изражаја, са два издавача нисам ималa среће (коло среће се окреће или не може Бог баш увек све да дâ), па сам после три продата тиража, обуставила потрагу за новим издавачем. Сада сам у фази чекања, да се коначно појави прави издавач за Нину од Арабије. Када смо се Будислав и ја одселили на Арапско полуострво (2007.), у тој држави, Србе сте могли избројати на прсте једне руке. Поново сам се нашла у прилици да прва пишем о њима, а са Саудијском Арабијом чак нисмо имали ни дипломатске односе. За свој рад добила сам неколико писама Захвалница, од принца Sauda ibn Abdulaha ibn Tunajana El Sauda и од саудијског амбасадора у Сарајеву.

Др Драгољуб Мартиновић, професор и писац, када је својевремено прочитао мој роман, написао је: „Својим првим романом Марина се представила као београдски урбани писац, могло би се рећи као ћерка, ученица и свакако женски наследник Моме Капора. „Нина од Арабије“ је баршунаст и сликовит роман који се лако чита, пун је лепоте, зрачи животним оптимизмом и изазива емоције. Укратко: ни мање огреботине, ни већих последица; ни једноставнијег романа, ни сложенијих утисака.“

 Пишете нови роман "Срећна српска Нова година", који би се пред читаоцима могао наћи крајем ове године. Шта је главна тема Вашег другог романа?

"У роману Срећна српска Нова година у којем су главни јунаци Милева Марић-Ајнштајн, Тесла, Пупин, Миланковић и сликарка Милена Павловић Барили, покушала сам да избегнем пуко препричавање њихових живота и судбина, већ да пронађем све оно што их је повезивало и спајало  - исте људе које су познавали, иста места на којима су боравили, иста интересовања која су имали… Уз мало среће и пуно рада, пошло ми је за руком да доста тога откријем. Примера ради: чак три моја јунака су обожавала хотел Москву у Београду и ту боравили; Милевин стриц Радован Марић и Теслин ујак Павле Паја Мандић су се дружили; честитали су Српску нову годину родбини у матици (Милева из Цириха, честита нашу Нову годину кумовима Гајин 19. децембра 1940; а Милена шаље честитку мајци у Пожаревац, 15. јануара 1941.) Паја Јовановић је урадио портрете три моја јунака, али са Теслом није имао среће, итд. Сви су били велике патриоте, али чини ми се да се за Миланковићева добра дела према Србији мало зна.

Иако већ 3 године покушавам (прво себи, а потом и будућим читаоцима) да приближим лик Милеве Марић-Ајнштајн, признајем да нисам успела да је „видим“ ни као тужну, ни као депресивну особу. Она је била све супротно од стереотипа који је прати. Из мени непознатог разлога, многи писци и поједини биографи, фокусирали су се на њен живот сâмо у периоду развода, у тих неколико година. Милева је живела 39 година пре почетка брачне кризе, али и 29 година после развода, па је нејасно зашто је фокус био само на тим кризним годинама. Сви који су се разводили знају да је то стресан период у животу сваког човека, зато је мој фокус на њен целокупан живот и рад."

 Из родног Београда одселили сте се у Саудијску Арабију 2007. године, а од априла 2018. живите у Торонту, највећем канадском граду. Колико ове промене животних дестинација утичу на сам садржај онога о чему пишете?

"Саудијска Арабија ми је била велика инспирација, па сам се ухватила у коштац са изазовом, да напишем роман о животу у овој краљевини. Све ми је ту био потпуно ново и неочекивано, егзотично, па је завредело и да се забележи. У Канади, пишем о нашим великанима, јер на Западу нема ништа ново, ако изузмемо деградацију културних и свих других вредности, величање долара као Божанства, и сталног пропагирања – LGBT, LGBTQ, LGBTQ2S+ итд. Никада ме нису занимала туђа посла и шта ко ради у своја четири зида, па ми све то није занимљиво као тема за неки будући роман."

 Члан сте Теслиног меморијалног друштва из Њујорка. Шта је то што сте посебно допринели својим волонтерским радом?

"Члан сам УО Теслиног меморијалног друштва из Њујорка од 2010, а рад са др Љубомиром Вујовићем, за мене био је драгоцен. Ово Тесла друштво, основано је пре више од четири деценије, а др Вујовић и његов величанствени ентузијазам на промоцији Теслиног лика и дела, никада неће бити заборављени.

Нас двоје смо покренули важну иницијативу која је уродила плодом, па је у Републици Србији 2011. године, по први пут, обележен национални Дан науке, на Теслин рођендан, 10. јула. Од тада, 10 јул се обележава сваке године у Србији. Др Вујовић и ја смо заједно радили и на проглашењу националног Дана науке и у Републици Српској. Како је др Вујовић преминуо 28. новембра 2021. окружен породицом у селу Комарно (Црна Гора), наставила сам са овим подухватом, како би се ова значајна иницијатива усвојила и у Републици Српској, што би било врло значајно за све Србе широм света", каже Марина Булатовић.

       Носилац титуле Тесла амбасадор

 Добитник сте бројних признања, наведите најважније?

"Већину признања добила сам за мој волонтерски рад на промоцији лика и дела Николе Тесле. Последња је била награда Tesla Spirit Award 2024. - за 10 година волонтерског стажа у Тесла научној фондацији Америке (ТНФ). Носилац сам титуле Тесла амбасадора коју сам добила из отаџбине, што за мене има посебну тежину и значај. Ово признање, додељивало се прошле године, поводом осам деценија културе сећања на светског и српског научника, а установио га је министар спољних послова Ивица Дачић. Награђени су и чланови Тесла меморијалног друштва из Њујорка као најстарије организације у свету која се бави очувањем сећања на лик и дело Николе Тесле, још од 1979, а титуле Тесла амбасадора добили смо др Љубомир Љубо Вујовић (1933 - 2021) постхумно и моја маленкост."

         Београд у срцу

Иако сте такорећи светски путник, родни Београд Вам је вероватно заувек у срцу. Шта је то што Вам највише недостаје из Белог града?

"Из Белог града највише ми недостаје моја сестра Бранка, неколико другарица, родитељи (Добривоје и Миљка Лазаревић) и сестрић Виктор. Мој други сестрић Лазар Петровић, на моју велику радост, живи са нама у Канади и уноси нам ведрину у свакодневни живот. Супруг и ја, растемо заједно са њим! Из Београда ми недостају поједина места као шти су Народно позориште, Ада, да тамо прошетам мојих осам километара око језера и седнем у омиљени кафе Режисер, Каленић пијаца, Топчидерски парк, неколико ресторана и Tuckwood биоскоп у мом комшилуку, као и близина Дивчибара где волим да "нестанем“ на месец дана. Када "кризирам“овде у Канади, одем у ресторан Eataly Canada, јер ме неодољиво подсећа на београдске ресторане, у биоскоп Paradise Theatre, да погледам неки домаћи филм или у Port Dover где увек рентирамо једну исту кућу - кућу са душом. И на крају, али не мање важно, иако волим канадска Icewine, нарочито са Нијагаре, недостаје ми бело вино из винарије VIVI из Страгара код Тополе, која су ручно рађена, нефилтрирана, у малим серијама, без додатних квасаца", каже Марина.

У оквиру разговора видећемо и занимљиве инсерте из филма, односно изјаве припадника тог славног и поносног пука ВРС, званичног назива 65. Заштитни моторизовани пук Главног штаба Војске Републике Српске, а чије успомене данас баштини, чува и промовише Удружење ветерана те јединице, под истим тим називом, са главним седиштем у Бањалуци.

Из емисије би смо издвојили још две занимљиве приче, а које обе, тематски, такође покривају босанско-херцеговачки простор, а од којих је једна из њеног федералног дела а друга из Републике Српске.

Први прилог се односи на изваштај са пригодног обележавања Дана геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Спомен подручју Доња Градина, код Козарске Дубице, у Републици Српској, почињеним на подручју Независне Државе Хрватске у време Другог светског рата, а коме су присуствовали високи политички и други представници Републике Српске и Републике Србије.

Други прилог је занимљивља прича о селу Уништа, које је практично у две државе, на граници између Републике Хрватске и Босне и Херцеговине, а које административно припада Општини Босанско Грахово, али до кога се у ствари, због компликоване путне мреже, може доћи само из Хрватске, уз неизбежне перипетије око неопходних дозвола граничне полиције.

Реприза емисије у 02.19 на РТС Свет.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Завршницу, као што је већ познато, отварају домаћини из Шведске, а затвориће је представница Аустрије.

Подсећања ради, Лајфлајн Чикаго је била прва канцеларија ове хуманитарне организације коју је принцеза Катарина отворила пре више од 30 година, и у ове више од 3 деценије непрестано је посвећена слању неопходне помоћи народу наше земље.

Овај значајни допринос деци у домовима омогућила је великодушност бројних огранака „Кола српских сестара" у Сједињеним Америчким Државама, веома значајне српске културно-просветне, патриотске и хуманитарне организације која постоји преко 120 година, преко њихове великодушне донације Лајфлајну Чикаго.

Као сведочанство њиховој посвећености у пружању помоћи социјално угроженима, васкршњи ручкови и вечере су достављени следећим установама: четири радне јединице Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Звечанска у Београду, и то домовима „Јован Јовановић Змај", „Дринка Павловић", јединицама у Звечанској 19 и Звечанској 52, потом Домовима за децу и омладину „Мика Антић" у Сомбору, „Вера Радивојевић" у Белој Цркви, „Споменак" у Панчеву, „Рада Врањешевић" у Бања Луци у Републици Српској, Центру за развој услуга социјалне заштите „Кнегиња Љубица" у Крагујевцу, Дому за децу „Васа Стајић" у Београду, Прихватилишту за децу Београда, Сигурним кућама у Београду и Панчеву и Сигурној кући у Модричи у Републици Српској.

Оно што ову хуманитарну активност чини посебно дирљивом јесте чињеница да је краљица Марија, бака престолонаследника Александра, била поносни покровитељ Кола српских сестара у Краљевини Југославији. Чак и током изгнанства, одржавала је стални контакт са дамама из ове организације, надгледајући напоре да се помогне онима којима је помоћ потребна. Поред тога, краљица Марија је за време монархије лично давала средства на месечном нивоу за добротворне оброке који су се организовали у многим установама.

„Мој супруг и ја смо веома захвални Колу српских сестара и Лајфлајну Чикаго на великодушности и подршци нашој заједничкој мисији да донесемо срећу и утеху нашој деци за Васкрс. Везе између Краљевске породице Карађорђевић и Кола су традиција, која ће се наставити и у будућности. Најважније је да наша деца увек знају да су вољена, као и да нису заборављена, нити ће то икада бити", изјавила је овом приликом принцеза Катарина.

Пре више од пола века почела је серијска производња Заставе 101. То је ауто који је обележио једно време, а сада је тај олдтајмер доспео и на цртани филм. Један креативни Зрењанинац наменио је главне улоге у свом цртаном филму управо "Стојадину" и другим аутомобилима насталим у Застави из Крагујевца. Више у причи колеге Милета Новаковића.

Да традиционални музички инструмент, гусле, не оду у заборав и привуку нове генерације музичара, брину у београдској МШ „Мокрањац". Како овај инструмент чува хомеровску традицију и музички повезује народе на Балкану, разговарамо са нашим гостима Михаилом Вучковићем, етномузикологом и Тамаром Ристић, ученицом МШ "Мокрањац".

Колега Владан Ракић, води нас на изложбу слика Уроша Предића. Наш истакнути сликар реализма, највише је остао упамћен по својим раним радовима на којима је представљао свакидашњи живот својих комшија из родног Орловата, села у Банату. Велики допринос дао је и у црквеном сликарству и портретима. Међу чувеним Предићевим сликама изложеним у Галерији САНУ, налазе се и три које публика до сад није имала прилике да види. Изложба "Достојанство свакидашњице" отворена је до 26. маја.

Уредници: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Реализација: Ернестина Глигоријевић