Код реновирања је објекат постао аутономни геотермални систем, па посетиоце већ у атријуму дочекује атмосфера тропа. Прва изложба је у контексту: Шеснаест глобалних уметничких позиција користи шуму као индекс, репрезентацију и симбол, да покажу њену рањивост кроз неконтролисано крчење и монокултуре.

„Овде се може видети триптих ирског фотографа Ричарда Моса из његове серије Тужни тропи, која тематизује екоцид у бразилским шумама. Виде се последице рада илегалних пилана у подручју Амазона. Мос употребљава специјалну технику, снима мултиспектралним камерама из ваздуха, па материјал пропушта кроз џи-ај-ес. Одатле интензивни колори као сакривена страна природе”, рекла је Софи Хаслингер, кустоскиња.

Највише, где се изложба приближава Србији су Карпати. Целулозно саће је утроба Икеиног столића од седам евра, баченог поред пута.

Остаци карпатских прашума су беспомоћни пред енергијом модерних дрвокрадица, који руше стабла од неколико стотина година за намештај од неколико евра. Да ли би комад намештаја вредан хиљаде евра био примеренији?

„Ја не бих купила ни племенити комад намештаја од таквог дрвета. Осим тога, било би и илегално. Посебно старо дрвеће је заштићено низом ЕУ закона, које дрвокрадице у Карпатима заобилазе тако што дрво исеку на комаде одмах ту где су га оборили, тако да је после немогуће утврдити колико је дрво заправо старо – осим у лабораторији, а њихов рад је скуп”, каже Сузане Криман, уметнички сарадник.

Насиље уништава природу. Али и покрети за очување природе делују са извесног степена насиља. Где стоји ова изложба?

„Ауторе заступљене овде видим као групу савезника у покрету за спас планете и будућност вредну живљења. У првој линији они су уметници, али деле програмска начела протестних покрета за очување климе”, додала је кустоскиња Хаслингер.

У парламент шума уводи експонат Маркуса Јешаунига, архитекте који је постао еко-уметник.

Маркусова инсталација од маховине и папрати поседује мноштво референци: Кенотаф Кензо Танге у Хирошими, труло-куће у Апулији, балдахинска архитектура вилењака…

Као антропоморфни облик, то је погнутост, знак за нову скромност у односима с природом.

Репутација Алис Манро почела је да расте у њеним зрелијим годинама, а њене потцењене приче о наизглед обичним људима у недраматичном малом граду у Канади прикупиле су бројне међународних награда.

Манро је објавила више од десет збирки кратких прича, а Нобелову награду за књижевност добила је 2013. године.

Добитница је и награде Букер 2009, и три пута – награде Гавернор, најпрестижнијег књижевног признања у Канади.

Маргарет Атвуд ју је једном назвала „једном од главних писацa енглеске фикције нашег времена“.

Салман Ружди ју је хвалио као „мајстора форме“, док је Џонатан Френзен једном написао: „Манро је једна од неколицине писаца, неких живих, највише мртвих, које имам на уму када кажем да је књижевност моја религија.”

Рођена 1931. године у породици фармера који су узгајали живину у Онтарију и који су једва преживљавали током Велике депресије, Алис Манро је отишла на универзитет захваљујући стипендији и студирала две године пре него што се преселила у Ванкувер са својим првим мужем Џејмсом Манроом 1951. године.

Описујући себе као „домаћицу четири минус” током тог периода – морала је да тражи од мужа новац да купи намирнице – Алис Манро је писала кад год би њене ћерке спавале, држећи се кратких прича јер је било превише тешко да се концентрише на дуже форме.

Њене приче прво су објављиване у часописима, а сабране су у збирку која се појавила 1968. Њујорк тајмс их је поздравио као доказ да је кратка прича „жива и здрава у Канади“. Тако је почело.

У последњу збирку прича „Драги живот“ из 2012. године, укључила је четири аутобиографска дела која је назвала „првим и последњим – и најближим – стварима које имам да кажем о свом животу“.

Говорећи за Гардијан 2013. године, Манро је објаснила да је „писала личне приче целог живота“.

„Ја се искрено надам да ће следећи рад бити управо то. Односно да ће се Србија захвалити савременој уметности која је на овај начин представља у свету и не само да промовише домаће уметнике него доприноси бољем схватању и наше уметности и друштва“, каже кустос српске збирке, Саша Јањић.

Двеста година стара "Vienna Insurance Group" данас има експозитуре у тридесет европских држава. Фирма је велики колекционар. Овде је одабир из четири збирке – српске, чешке, летонске и аустријске.

Праг и Беч су у класичној модерни, Рига је савремена, а Београд бескомпромисно концептуалан. Одатле су стигла дела 14 уметника, од тога девет живих.

Ту су Чубраковићка и Бртка из круга италијанских „спацијалиста”, фина иронија Дамњана, Париповића, Поповића и Тодосијевића, постмодерниста Димитријевић и минималиста Вујачић.

„Концептуална уметност и све оно што се дешавало на београдској и српској уметничкој сцени седамдесетих година је нешто што је препознато у свету и налази се у свим прегледима савремене уметности. И управо тај сегмент колекције се овде представља. У ствари на најбољи могучи начин може да представи онај тренутак када је домаћа сцена ишла паралелно са светским токовима“, истиче Јањић.

Шта спаја ове четири колекције националних уметности – осим имена "Vienna Insurance", великог купца уметности, који свесно подржава културу сећања где год је пословно присутан?

„Прегледали смо читаву српску колекцију, и приметили да су најуверљивији, истовремено и уметнички најрадикалнији радови настали у педесетим, шездесетим и седамдесетим годинама. Тад су збирке свесно стваране, бирало се из богате концептуалне авангарде. Део показаних аутора долази из круга Студентског културног центра, део стоји у супротности с њима, као Ана Бешлић“, наводи кустос изложбе, Филип Батка.

Друга авангарда од 60-их година – концепт, инсталација, перформанс, видео и фотографија – била је простор друштвене критике. У спољном изразу минимална, унутра политички пробуђена, некад видовита.

„Неке од тадашњих тема су тек сад актуелне, као два Дамњанова уља на платну из циклуса Дезинформације. Бели квадрат се зове Зелено, зелени је насловљен Црвено. Закључак да је глобални концепт лажних вестипрви пут описан у концептуалној уметности пре више од педесет година сам се намеће.

Поводом јубилеја, поклоници писане речи и културне баштине, могли су да виде изложбе „Библиотеком кроз време“, „Штампарије у Нишу до Првог Светског рата“ и „Камен древног сневача“.

Уручена су и признања. Међу добитницима су министар културе Никола Селаковић и супруга председника Србије Тамара Вучић, којој ће признање бити уручено накнадно.

„Још те давне 1879. године постављен је чврст темељ културе на коме се град Ниш и људи у њему развијају и напредују и данас, одужујући се својим прецима и отаџбини, а истовремено стварајући плодан залог за нашу будућност“, рекао је Селаковић.

Министар истиче је да библиотека успешно негује традицију, историју, културу народа, пратећи притом све савремене облике књижевног, стваралачког и научног повезивања и комуникације.

Најстарија културна установа града Ниша и једна од првих јавних библиотека у јужној и источној Србији.

Основана је 1879. године, годину дана након ослобођења од Турака, а основали су је Владика Јероним, који је књижници градској тестаментом оставио кућу и сву своју имовину и књижевник Стеван Сремац који је тој установи завештао своју библиотеку.

За 145 година број чланова нишке Народне библиотеке нарастао је са 107, колико је било на оснивању, на око 35.000.

Први рад, Глава девојчице, извајао је 1950 године. Басара се и самој ликовној критици представио својствено његовој личности и темпераменту тек у пуној уметничкој зрелости, две деценије после своје прве изложбе. Иначе, излагао је самостално, а често је учествовао и на групним изложбама.

Урадио је и неколико споменика на Косову, у Ландовици, на Брезовици, у Качиколу код Приштине и учествовао је на вајарским симпозијумима у земљи и иностранству. Писао је студије о скулптури, ликовне критике и приповетке, а препознатљив је по монументалном циклусу скулптура инспирисаних националном историјом и њеним јунацима.

Господине Басара, врло често помињете завичај. Ваша животна и стваралачка прича су толико повезане да готово чине једну јединствену целину која је видљива и овде у Галерији Српске академије наука и уметности где смо окружени Вашим делима која говоре и о Вашем животу. А почетак је завичај…

– Ја сам имао срећу да се родим у једном селу. Обично кад о њему говорим, ја кажем да је то крај или почетак света. Крај је ако се долази у село, а почетак би био ако се из села одлази у свет. Оно је у подножју Шар-планине. То је једна српска енклава која задржава све особине српства од Немањића до данас. Вероватно да ми немамо изразитију енклаву стару, српску, као што је то мој крај.

То што је тако може да се захвали терену, подручју, географском положају где се та жупа налази. Она је опкољена планинама, високим врховима са свих страна, па су комуникације биле отежане да се тамо долази. Вероватно је и Турцима у своје време тај крај био доста неприступачан. Моје село које ја неизмерно волим, налази се на око хиљаду метара надморске висине. Што значи да су зиме дуге, хладне и пуне снега, а лета су свежа.

Одликује се још и по томе што је много извора, много воде, и то даје посебну лепоту целом крају. Још нешто што бих хтео да кажем о том крају, а то је да је доста рано изражена жеља за препородом, за образовањем, за културом. Тај крај је углавном печалбарски, људи су били у прилици да упознају друге крајеве, пре свега Америку, крајем прошлог и почетком овог века, а затим и друге земље у Европи – Француску, Немачку, где су одлазили да раде.

Наравно то је утицало на њихову свест и њихово образовање. Тако да су рано почели да подижу школе, да подижу цркве, било је изграђено много лепих школа где су деца учила и стицала писменост. Учитељи су били углавном свештеници који су завршавали богословију у Призрену и то би углавном биле основне карактеристике места где сам се родио.

Када читамо Вашу биографију проналазимо податке који су и драматични и дирљиви, а с друге стране када овако имамо прилике да се сретнемо са Вама, само добијамо потврду да управо уметност коју сте нам подарили није била случајна...

– Када би човек тражио изворе зашто се определио за неки посао, ето, као што сам се ја определио за вајарство, онда вероватно то може да нађе у неком божјем дару, оно што неки кажу природа, неки кажу Бог, ја ипак сматрам да је то Бог, мислим да је и природу стварао Бог и да је он тај који појединим људима даје надареност.

Мислим да је другачије теже објаснити како се поједини људи определе за одређене области науке или уметности и да ту постижу одређене резултате. Једино тако бих могао да објасним и своје опредељење за вајарство. Рођен сам у селу где се о вајарству готово ништа и не зна, није се знало у то време. Сада већ има школованих људи који су завршили студије, али у то доба кад сам ја учио, заправо полазио у школу, мало је било оних који су знали шта је то уметност.

Међутим, то је нешто што човека само по себи на неки начин опредељује и упућује га да крене тим путем. То је једна феноменална појава. Човек тежи нечему што ни њему самом није довољно јасно. И ја сам ка уметности ишао као кроз слику, интуицијом, не знам како бих то објаснио…

Наравно, било је и људи који су приметили мој дар, наклоност према ликовној уметности и онда су ми сугерисали да се за то определим. Једна од личности која је имала пресудну улогу, била је професор српског језика у Урошевцу, у нижим разредима гимназије, Стака Стојановић. Она је још жива, живи у Београду и била је на отварању ове изложбе, наравно као Београђанка која је била у прилици да се образује. Дошла је на службу у једно мало место као што је Урошевац. Онда је све оно што је она говорила, за мене било непознато, али касније сам видео да су њене речи биле праве речи.

На пример, ја сам нацртао неке цртеже па окачио у учионици. А она је видела и питала ко је то нацртао, па каже, то је Арсић. Онда ми каже Ви сте даровити, Ви треба сваког дана по сат времена да посветите цртању. А онда на крају када сам полагао малу матуру и била је ђачка изложба, било је и мојих радова, била је и нека слика пејзаж Урошевца, улица, тамо види се црква, џамија итд. Она је то откупила и рекла да можда више неће бити у прилици да гледа моје радове. Некада можда на некој изложби.

Наравно ја нисам знао како изгледа та изложба коју би она евентуално посматрала и где би били заступљени моји радови. После много година, пре десет година ја сам се заинтересовао за њу. Тражио сам је по њеном девојачком презимену и пронашао је у Београду када је дошла да посети изложбу у „Цвијети Зузорић“. Наравно, ту слику коју је од мене откупила, вратила ми је уз речи, да жели да слика настави свој живот код мене...

Гледајући Вашу животну причу, било је нормално то ваше прво интересовање и потреба да то дрво додирнете и почнете нешто са њиме да радите, јер је оно због посла вашег оца било присутно у кући? О томе сте чак нешто и писали у својим приповеткама...

– Јесте, то сам описао у приповетци Корита. То је аутобиографски, један део из мог раног детињства. Мој отац био је пре свега печалбар, живео је дуго у Америци, око 18 година, па је дошао као добровољац на Солунски фронт и онда, после тога, код њега се живот потпуно изменио, наравно после доласка, не на боље него на горе.

Он се у Америци добро снашао, живео је у Калифорнији а после у Индианаполису. У то време имао је своју радњу у центру, возио аутомобил, међутим та жеља да се стави у службу отаџбине превагнула је код њега и дошао је да ратује. Али та бивша, како је зовемо, Краљевина Југославија, није имала разумевања за те своје синове који су животе ставили на олтар домовине. Тако да је после био принуђен да се бави свакодневним пословима, да израђује та корита, мехове…поправља дотрајала врата и тако даље. Пословима ситним где је мало користи од свега тога било и тај живот је био доста тежак и за њега и за нас у породици.

Та приповетка отприлике то у себи садржи. У ствари ја сам са оцем стално био у друштву. Мени је његово друштво било много пријатно, драго. Волео сам да посматрам то што он ради. Волео сам да гледам док у шуми обара висока стабла, док се са њима рве и припрема за рад. Све је то било за мене интересантно.

Изгледа да ту лежи сва тајна што сам сада био у прилици да се са свим овим стаблима, пањевима успешно носим и рвем. Вероватно да без тог друговања са мојим оцем, да нисам посматрао како то он ради, ја не бих то могао. То што се у школи евентуално научи, та обрада материјала, уопште није довољно за неки виши степен стваралачког и креативног чина.

Ваша прича сада звучи врло једноставно, међутим само стваралаштво које почиње од интуиције, од потребе за стварањем, од различитих фаза кроз које уметник пролази уопште није једноставно.Како о том изазову размиљшате у тренуцима кад сте сами са собом, док радите?

– То је већ мало дужа и сложенија прича. О томе може и укратко нешто да се каже, али тај процес сазревања, процес тражења свог израза, процес савлађивања свих тих проблема је доста сложен и доста тежак.

Прво, наравно, оно што је основно у човеку то је једна неограничена љубав коју он у себи носи према том послу и она је у ствари то највеће средство којим се превазилазе сви проблеми и савлађују заправо. Од тих почетака, од првих савлађивања проблема у скулптури па све до неких каснијих изражавања је доста сложен процес и доста дуг пут.

Наравно, у почетку човек је под утицајем разних вајара, скулптора који му одговарају. У савладавању тих проблема, он се ослања на њих. То је и сасвим нормално. На пример, у средњој школи за мене су постојали Мештровић и Августинчић. За друге нисам ни знао. Били су моји узори и тако сам отприлике и ја радио, што је сасвим нормално било.

Исто тако, Долинар је на неки начин извршио утицај на мене, својом скулптуром, својим рељефима посебно. Али касније, како се кроз живот даље иде, како се долази до већих сазнања, како се стиче то шире и дубље образовање, како се упознаје свет и скулптура у целини, од њеног настанка па све до данашњих дана, онда човек покушава да се у целом том једном процесу некако снађе и да пронађе свој израз, своју аутентичност, оно по чему треба да буде препознатљив у ликовном и вајарском свету.

А шта мислите, да ли можда на неком менталном плану већ постоји слика која ће касније наћи своју материјализацију у Вашој животној причи кроз скулптуру или једноставно она добије свој коначан израз током различитих фаза рада?

– Човек док је млађи он је маштовит, он има бујнију машту и исто тако хтео би да сагради неку скулптуру да направи чудо. Познато је да су и други велики вајари исто тако желели да праве велике, огромне скулптуре. Микеланђело је одлазио брда да ваја. Међутим, тај сусрет са материјалом и његовим могућностима у ствари ограничава машту.

Онда се човек прилагоди само оним условима који су могући. А та машта да се вајају неке чудесне скулптуре једноставно остане тамо у машти где се и зачела. А процес реализације скулптуре то је већ нешто што је као и код сваког другог стваралачког процеса врло сложено. Сложено на тај начин што од идеје до реализације треба да се пређе пут савладавања материјала. И што стваралаштво има своју законитост.

Тако да кад се почне са радом, реализацијом, онда у ствари та замисао која је била у свести некад се реализује таква каква јесте, али више пута се одступа од те концепције зато што материјал тражи своја решења. И онда уметник мора да се прилагођава. Доста је тешко да се о томе прича јер су то сложени процеси у самој човековој свести. Он пролази кроз те сложене психичке процесе ако би тако могло то да се каже. То су процеси који су једино уметницима познати.

Код мене је исти тај случај, некад ме неки проблем дуго мучи и ја сам у неком потиштеном стању, наравно, то нико и не зна зашто је то тако, али то ја знам. Вероватно сам тада околини доста тежак и вероватно оптерећујем тим својим таквим понашањем које траје све док се процес савладавања тог проблема не заврши. Ако се он успешно савлада, онда настане једно еуфорично расположење, где човек доживљава највећу радост у животу. То се све одиграва тамо негде у самоћи где се он са тим проблемом носи и ратује.

Да ли су чести ти тренуци радости и задовољства? Из литературе су ми познати примери управо овога што сте споменули, фаза неког очаја и потпуног безнађа током стварања уметничког дела. Верујем да оно што сте Ви рекли, само уметник зна колико је то страшно и колико су то велики понори за које се може чинити да излаза нема.

– А то је заиста тако, није то само у литератури. Ви сте то лепше од мене рекли. Хвала Вам.

Колико су чести ти тренуци задовољства које сте споменули? Верујем да је ово сада изузетно велико задовољство бити међу својим скулптурама?

– Нису баш много чести. Мислим, више је ових других мука. Ти тренуци задовољства ретко дођу после многих проблема. Међутим кад дођу, они су стварно прави тренуци радости.

А док радите, која је ваша основна потреба што се самог израза у скулптури тиче? Шта то ви желите? Каква је та ваша потреба за стварањем?

– То је врло интересантно питање. Интересантно у том смислу што човек и сам не може да одговори на тај изазов који је стално у њему присутан да стално нешто ради. У ствари то је нешто што мени наравно није до краја јасно, али то је нешто што непрестано захтева и намеће ми нека решења. То је неки необјашњив нагон, неки изазов заправо да решавам те проблеме.

И то је као пењање уз неки врх где нема краја. У планинарству може се стићи, макар и до највишег врха, али у уметности не може. Зато уметник путује у жељи да савлада те проблеме. Он је стално у некој тензији, стално у неком немирном стању. Оно га зове да непрестано ради.

Да ли сте некад осетили да сте беспомоћни, да сте у служби нечег вишега што не може да се објасни?

– Готово да је тако. Мада, то не може да се објасни, то је нешто што не може да се види, што не говори, а ипак некако човека тера на посао, на рад. То присуство нечега што влада човеком, он осећа највише у самом процесу рада. Осећа док ради да постоји нешто што га просто поучава шта треба да ради. Д

ок ја скулптуру радим и тражим на њој те њене односе, а то зависи од карактера скулптуре, свака има своју законитост а ја треба те законе да пронађем и да их савладам, да их доведем у ред. Онда постоји нешто што ми просто ако бих скренуо на леву, каже не, иди на десну страну. Отприлике, то је нешто чудно, али је то тако. Да ли и други тако исто осећају, то ја не знам. Знам о себи, наравно о свом начину рада и о томе шта ми помаже у том раду.

Ваше стваралаштво је дубоко повезано са судбином нашег народа?

– Да бих проговорио о садашњости морам да се враћам у прошлост, у нашу далеку прошлост Немањића, када је наша држава била права и моћна држава на овом тлу. А сада, то је опет везано за све што се догађа на овом тлу у савременим приликама. Да је мој народ, наш народ, српски народ угрожен на неки начин, на један неправедан начин, апсолутно неправедан начин. То је просто несхватљиво да се свет тако пристрасно понаша, да осуђује један народ, а другоме да дозвољава да чини све што жели.

Међутим, ја за побуде тог света не могу да нађем разлоге. То за мене остаје нека чудна тајна, зашто је свет према нама такав. То је нешто што овом приликом не би могло да се до краја исприча, нити има времена, нити да се о томе детаљно, исцрпно говори. Али ми то доживљавамо као једну тешку судбину и то је оно што и код мене ствара потребу да у стваралаштву будем такав какав јесам.

Уосталом, то је моје право да се ангажујем у оној мери у којој сматрам да могу. Неки људи сматрају да уметност не би требало да се бави и тим проблемима и да би требало да се удаљи да не смета. Међутим, ја не сматрам уопште да би се такав један став могао правдати. Уметност је нешто дубоко хумано и људско, то је израз најплеменитијих људских осећања и она мора да се стави у службу доприноса остварењу тих идеала, идеала хуманости у свету.

Сада сте у пензији и већи део времена проводите у Брезовици. Како изгледају Ваши дани?

– Ја сам у пензији, камо среће, да никад нисам радио. Мислим, тај посао што сам радио је леп и занимљив. Уметник је један стваралац који уђе у дубоке процесе рада. Онда је њему један дан мали, уопште мало му времена остаје, па би желео да претвори дан у три дана. Временом се ти садржаји намноже, намноже се инспирације. Прође оно време кад он трага, кад лута за решењима.

Онда долази време кад треба само да то реализује, а за то треба много времена. Ја радим. Углавном дан ми прође у раду брзо, нормално. Имам изграђен један свој метод рада, а то је да биолошки ритам ускладим са психофизичким могућностима у процесу рада. Јер морају да постоје интервали рада и одмора...

Требало ми је много времена да схватим да без одмора нема рада. Заправо мораш да се добро одмориш да би могао добро да радиш. А тај амбијент горе је у сваком случају погодан. То је надморска висина, скоро хиљаду метара, ваздух разређен, чист. Све је у реду, пејзаж, прекрасан. То су врхови Шаре, увек под снегом. А она у сталним променама, увек другачија. Што би рекао Бранко Миљковић, увек другачија и нова. Мислим, то је оно што подстиче на рад и што непрестано инспирише да човек буде обузет лепотом и жељом да ствара. Тако је то тамо.

„Један део је рађен тако што ми је вештачка интелигенција омогућавала да се креирају, преко њене базе података, визуелни елементи. Користио сам одређене математичке моделе не бих ли омогућио да опишем одређене процесе. Такође сам користио и одређене дигиталне технологије да бих то уобличио на уметнички начин“, објашњава Владимир Павловић, аутор изложбе.

Пројекат је настао као резултат сарадње Пољопривредног факултета у Београду и Универзитета у Северној Каролини у области примене вештачке интелигенције и дигиталних технологија у настави на даљину. Изложба је представљена у Нишу а прошле године и у Генералном конзулату Србије у Њујорку. Пројекат су подржали и Министарство науке и чачански Научно-технолошки парк.

„Наш Научно-технолошки парк у Чачку, као и сви остали у Србији, радимо на развоју вештачке интелигенције и стварамо услов еда она буде доступна компанијама чланицама. Тако да, имамо сарадњу са Дата центром у Крагујевцу који у ствари пружа могућности да се користи супер-компјутер и све што је потребно од ресурса да би се вештачка интелигенција применила“, наводи Мирко Пешић, директор Наулно-технолошког парка Чачак.

Вештачка интелигенција примењује се у здравству, финансијама , екологији и потрошачким технологијама, где су унапређена ефикасност, прецизност и персонализована искуства.

Овим графикама научноистраживачка достигнућа су изражена кроз уметничка дела и тако доступнија јавности и једноставнија за разумевање. Кроз изложбу, аутор је стручно водио чачанске студенте и средњошколце где је било доста питања управо о вештачкој интелигенцији.

1941.Ричи Валенс је амерички гитариста, певач и композитор. Валенс је био пионир латино рока – специфичне музичке подврсте рока са великим упливом традиционалне мексичке музике. Његова музичка каријера трајала је свега осам месеци. У том кратком периоду имао је низ великих успеха.Валенс је погинуо у авионској несрећи 3. фебруара 1959. године на дан који се у Америци назива дан када је умрла музика.Погинуо је при паду малог авиона у Ајови заједно са легендама америчког рока Бади Холијем и Биг Бопером.

1950.Стиви Вондер је амерички певач, текстописац, мулти-инструменталиста и продуцент. Слеп од рођења, Вондер је са једанаест година потписао уговор са издавачком кућом Мотовн. Освојио је 22. Греми награде, највише од свих мушких извођача. На листи 100. највећих уметника магазина Билборд, Вондер заузима пето место. Међу његове најпознатије песме спадају хитови попут Superstition, Living for the cityи As.

1966. Alison Goldfrapp је енглеска музичарка, продуцент и певачица музичког дуа Goldfrapp. Дуо је кроз каријеру прошао кроз разне стилове од електронске музике, преко глем рока до амбијенталне музике. Објавили су седам албума.

1976. Ана Поповић је српска џез и блуз музичарка.Почела је да свира гитару и основала први озбиљни бенд са 19 година. Године 1999. одлази у Холандију да усаврши свирање на гитари. Убрзо се етаблира на холандској блуз сцени, а затим и на немачкој. Године 2003. издаје албум „Comfort to the Soul“, који сем блуза, садржи елементе џеза, рока и соула.

Рођени на данашњи дан: 1943. Mary Wells, 1947. Pete Watts (Mott the Hoople), 1950. Danny Kirwan (Fleetwood Mac), 1966. Darius Rucker и 1969. Buckethead

Догодило се 13. маја

1967. Скот Мекензи је објавио песму Сан Франциско коју је компоновао Џон Филипс.

1969.  Лед Цепелин су прва британска група која је свирала на Хавајима.

1978. Бони М је са песмом Rivers of Babilon на првом месту британске листе сиглова.

1988. У Амстердаму је умро џез трубач Чет Бејкер.

1996. Оејзис манија је у пуном јеку јер је свих 330.000 карата за предстојеће концерте продато за девет сати.

2002. Моби је објавио свој шести студијски албум ”18”. На албуму су гостовале Шинед О Конор, Енџи Стон и други.

Рођени 14. маја

1936. Боби Дарин је амерички музичар, текстописац и глумац. Познат је по песмама Splish Splash, Lover Dream, Mack the Nofe и Beyond the Sea. Умро је 1973.

1943 .Џек Брус је шкотски музичар. Стекао је популарност као главни вокал и басиста групе Крим. Брус је био међу најутицајнијим басистима, а групу Крим у којој су били још и Ерик Клептон и Џинџер Бејкер, многи критичари сматрају првом супергрупом у историји рок музике. За нешто више од две године група је продала 35. милиона плоча, а њихов албум ”Wheels of Fire” је први у свету продат у платинастом тиражу. У Кућу славних рокенрола је примљен 1993. Умро је 2014. године.

1946. Слободан Тишма је српски књижевник и музичар. Оснивач је новоталасних бендова Луна и Ла страда. Добитник је НИН-ове награде за 2011. годину, за роман Бернардијева соба.Тишма се почео бавити музиком раних 1960-их основавши пар бендова. Са појавом панка и новог таласа 1979. године је основао састав Ла страда. Након распада групе оснива бенд Луна са којим снима једини албум ”Нестварне ствари”. Повукавши се из музике посветио се писању што је резултирало са три објављене збирке песама и два романа.

1952. Дејвид Бирн је шкотско-амерички текстописац, гитариста, певач, глумац, писац и визуелни уметник. Оснивач је групе Токинг хедс са којом је објавио осам студијских албума. Имао сам среће да сам добио пар слободних дана док сам био у војсци па сам могао да видим њихов концерт јула 1982. Објавио је и десет самосталних албума од којих вреди поменути ”My Life in the Bush of Ghosts”. У Кућу славних рокенрола је примљен 2002.

Рођени на данашњи дан: 1971. Danny Wood (New Kids On the Block), 1973. Natalie Appleton (All Saints), 1979. Dan Auerbach (The Black Keys) и 1996. Martin Garrix

Догодило се 14. маја

1955.  Бо Дидли је објавио сингл Im A Man са којим је стигао до другог места на листи синглова у Америци.

1977. Лио Сејер је на врху листа са обе стране Атлантика са песмом When I Need You.

1982. Група Клеш је објавила њихов пети студијски албум “Combat Rock”. Са албума су се издвојиле песме Rock the Casbah и Should I Stay or Should I Go.

1982. Први албум Дивљих анђела. Дивљи анђели су бивша југословенска и српска поп-рок група из Београда. Група је била под јаким утицајем покрета нови романтизам.Објавили су албум „Дивљи анђели“, на којем се нашао хит Воли те твоја звер.

1994. Шкотски бенд Stiltskin је на првом месту британске листе синглова са песмом Inside.

2006. Ред хот чили пеперс су са деветим студијским албумом “Stadium Arcadium” на првом месту америчке листе албума.

2015. Блуз певач, текстописац и гитариста Би Би Кинг је умро у Лас Вегасу. Сматра се једним од најбољих блуз гитариста свих времена.

Рођени 15. маја

1948. Брајан Ино је енглески музичар, композитор, продуцент, певач, писац и ликовни уметник. Познат је по свом пионирском раду у рок, поп, амбијенталној и електронској музици. Године 1971, придружио се глам рок групи Рокси мјузик као клавијатуриста. Напустио је групу након изласка другог албума 1973., да би започео самосталну музичку каријеру и каријеру продуцента. Објавио је 20. студијских албума.

1953. Мајк Олдфилд је мулти инструменталиста и композитор чији стил обухвата прогресивни рок, фолк, етно, ворлд музику, класику, електронику и у новије време денс. Његова музика је често веома разрађена и комплексна. Најпознатији је по хит албуму ”Tubular Bells” из 1973. године, који је изазвао револуцију на пољу инструменталне музике.

1959. Ендру Елдрич је енглески музичар, текстописац и певач познат по раду у групи Систерс оф мерси. Објавили су три албума.

Рођени на данашњи дан: 1918. Eddy Arnold, 1932. Baba Oje (Arrested Development), 1970. Prince Be (PM Dawn)

Догодило се 15. маја

1961. Флојд Крамер је са песмом On the Recound на врху енглеске листе синглова.

1967. Пол Макартни је упознао жену свог живота Линду у ноћном клубу у Лондону. Венчали су се две године касније.

1974. Френк Запа и његова жена су назвали своје треће дете Ахмет Родан по јапанском филмском чудовишту.

1976. Ролингстонси су објавили албум ”Black and Blue” са којим су стигли до првог места америчке листе албума. На албуму се први пут појављује нови гитариста Рон Вуд.

1991. Концерт групе Дарквуд Даб у СКЦу.  Дарквуд Даб је српски рок бенд основан у Београду 1988. године. У годинама након формирања, бенд је постепено постајао један од најзапаженијих извођача 1990-их и 2000-их на српској и регионалној сцени. Њихова музика је изнедрила много различитих жанрова. Бенд је сарађивао са бројним музичарима међу којима су џез музичар Васил Хаџиманов и певачица Бисера Велетанлић. Група је објавила осам студијских албума пре него што се распала 2017.

1994. Група Блур је са својим албумом ”ParkLife” на првом месту у Великој Британији. Са албума су се издвојиле песме Girls & Boys, End of a Century, Parklife и To the End. Насловна страна албума је објављена као поштанска маркица 2010. године.

Рођени 16. маја

1919. Liberace је амерички пијаниста, певач и глумац, који је стекао изузетну популарност средином 20. века. Школовао се за класичног пијанисту, али је током времена почео да користи поп елементе, а када се 1952. године појавила телевизија постаје велика звезда. На врхунцу своје слве био је најплаћенији извођач на свету. Умро је 1987.

1946. Роберт Фрип је енглески текстописац, гитариста, продуцент и оснивач групе Кинг Кримсон. Њихов први албум "In the Court of the Crimson King” се сматра једним од револуционарних албума рокенрола. Поред рада у групи сарађивао је са Дејвидом Боувијем, Брајаном Ином, Питером Гебријелом и другима. Астероид 81947.  који је откривен 2000. године је назван по Фрипу. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 62. место листе 100. најбољих гитариста.

1951. Џонатан Ричман је гитариста, текстописац, певач и оснивач групе Modern Lovers. Њихова песма Roadrunner из 1976. године се сматра једном од првих панк песама. Са групом је објавио десет, а као соло извођач двадесет студијских албума.

1966. Џенет Џексон је једнаод комерцијално најуспешнијих и најутицајнијих певачица свих времена, композитор, текстописац, музички и филмски продуцент,глумица, филантроп,аутор бестселера, модна дизајнерка и мултимилионерка. Рангирана је као једна од десет најпродаванијих музичара у историји музике, зато што је широм света продала више од 160. милиона музичких албума. Добитница је 6. Гремија, 15. Америчких музичких награда, 15. МТВ награда и више Билбордових награда него било који музичар, а 2001. проглашена је „првом МТВ иконом”

Рођени на данашњи дан:1947. Barbara Lee (The Chiffons), 1947. Darrell Sweet (Nazareth), 1948. Alto Reed (Bob Seger and the Silver Bullet Band), 1964. Boyd Tinsley (Dave Matthews Band), 1965. Krist Novoselic (Nirvana) и 1992. Kristin Maldonado (Pentatonix)

Догодило се 16. маја

1964. Mary Wells је са песмом My Guy на врху америчке листе синглова. Песму је написао Смоки Робинсон.

1966. Бич Бојси су издали свој класик албум ”Pet Sounds”. Важи за један од најутицајнијих албума свих времена. Моџо магазин га је прогласио за најутицајнији, а на сличан начин га рангирају и многи други музички часописи. На листи часописа Ролинг Стоун налази се на другом месту.

1970. Енглеска фудбалска репрезентација је са песмом Back Home на првом месту британске листе синглова где ће остати три недеље.

1970. Crosby Stills Nash & Young су објавили њихов класик албум ”Deja Vu”. Са албума су се издвојиле песме Teach Your Children,Our House, и Woodstock. Магазин Ролинг Стоун је албум ставио на 148. место листе 500. најбољих албума.

1987. Ју ту су по први пут на врху америчке листе синглова са песмом With Or Without You.

2000. ”Supermodified” је четврти студијски албум бразилског генија електронске музике Амон Тобина.

2019. Пинк је са албумом ”Hurts 2B Human” на првом месту америчке листе албума.

Рођени 17. маја

1942. Таџ Махал је амерички блуз музичар. Током своје педесетогодишње каријере је учинио много на преобликовању дефиниције и опсега блуз музике.

1944. Били Кобам је панамско-амерички џез бубњар који је популарност стекао 60их и 70их година радећи са Мајлсом Девисом. Примљен је Дворану славних бубњара 2013.

1947. Драги Јелић је српски певач и гитариста и легенда рокенрола код нас са својим братом Жиком. Са каријером почиње средином шездесетих година у групи Џентлмени. На фестивалу младих 1968. године у Суботици њихова песма „Весели свет“ се издвојила од осталих песама.Њихови познати хитови су били "Today" (Sandy Shaw), "Sweet for my Sweet" (Pomus/Shuman), "Sea of Heartbreak" (The Searchers), "Hellule,Hellule" (The Tremeloes). Са братом Жиком у јесен 1970. оснива Ју групу са којом постиже велики успех у наредним годинама. До сада су објавили 12. студијских албума.

1961. Ења је ирска музичарка и певачица.Ења, коју многи називају краљицом њу ејџ музике, прославила се крајем 1980-их песмом  Orinoco Flow. Продала је преко 80. милиона носача звука, освојила је четири Греми награде, а била је номинована и за Оскара 2001. за песму May It Be , која се нашла на саундтреку филма "Господар прстенова".

1965.Трент Резнор је амерички текстописац, продуцент и певач познат по раду у индастријал рок групи Nine Inch Nails. Први албум групе ”Pretty Hate Machine”је постигао комерцијални успех. До сада су објавили 12. студијских албума.

1973. Џош Хоме је амерички гитариста, текстописац, певач и продуцент. Најпознатији је као оснивач бенда Queens of the Stone Age, који је основао 1996. године. Путовао сам 2018. у Болоњу да би их видео и чуо на концерту који су имали ради промоције албума ”Villains”. До сада су објавили осам студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1948. Bill Bruford (Yes, King Crimson), 1959. Paul Dianno (Iron Maiden), 1970. Jordan Knight (New Kids on the Block) и 1974. Andrea Corr (The Corrs)

Догодило се 17. маја

1963. Први Монтереј фестивал је одржан уз учешће Боба Дилана. Џоан Без и других.

1967. Tremeloes су са песмом Silence Is Golden на првом месту британске листе синглова.

1970. Група Фри је објавила своју песму All Right Now са трећег студијског албума ”Fire and Water”. Песма је стигла до другог места у Британији, а до четвртог у Америци.

1971. Dawn је број 1. у Великој Британији са песмом Knock Three Times.

1999. Албум ”Play”, америчког музичара Мобија је објављен у Америци. Са албума су се издвојиле песме Porcelain, Why Does My Heart Feel So Bad?, Honey и друге.

2013. Француски двојац Дафт Панк је објавио њихов четврти албум ”Random Access Memories”. На првом су месту листа са обе стране Атлантика. Албум је освојио 5. Греми награда.

Рођени 18. маја

1911. Биг Џо Тарнер је амерички певач из Канзас Ситија. Рокенрол се вероватно не би никада десио да није било њега. Његов класик, песма Shake, Rattle i Roll из 1954. је јадна од првих рокенрол песама. У Кућу славних рокенрола је примљен 1987. године.

1912. Пери Комо је амерички певач и глумац. У каријери која је трајала пет деценија продао је 100. милиона плоча широм света. Умро је 2001.

1950. Mark Mothersbaugh је амерички музичар познат по раду у групи Диво. Назив групе потиче од њиховог концепта де-еволуције - идеје да, уместо да еволуира, човечанство у ствари назадује, што се очитава у "дисфункцији и менталитету стада америчког друштва". Група се прославила песмом Whip It из 1980.

Рођени на данашњи дан:1942. Albert Hammond, 1952. George Strait, 1953. Butch Tavares (Tavares), 1954. Wreckless Eric, 1957.  Enigma, 1969. Martika и 1975. Jack Johnson

Догодило се 18. маја

1964. На концерту Стонса у Хамилтону у Шкотској избили су немири када је 4000 фанова са лажним картама пробало да уђе у салу.

1968. Први Мајами поп фестивал је одржан пред сто хиљада посетилаца. Учествовали су Steppenwolf, The Jimi Hendrix Experience, Blue Cheer, Chuck Berry, The Blues Image, Pacific Gas and Electric и Three Dog Night.

1982. године бендови Казимиров казнени корпус и Профили профили су наступали са бендом Лајбах у галерији Студентског културног центра Београд.

1985. Simple Minds су на првом месту америчке листе са песмом Don't You Forget About Me.

1992. Изашао је први број магазина Време Забаве (1992-1996). Дуго сам се премишљао око покретања новог рокенрол магазина у Србији. У то време је постојао магазин Ритам, у чијем покушају спашавања сам учествовао са колегама. Околности су се посложиле и уз помоћ будућих сталних сарадника у лику Динка Туцаковића, Драгана Петровића и Пере Луковића (који ће касније постати уредник) отиснули смо се у нову авантуру. Били смо подршка музичарима, објавили смо компилацију Грување 1 и 2 на којој се налази 20. домаћих бендова снимљених уживо, организовали десетак концерата, пружили могућност многим новинарима да пишу о рокенролу и трудили да не заостајемо у односу на свет због великог племена читалаца. Вредело је.

2008.  Ting Tingsсу са песмом That's Not My Name на првом месту америчке листе синглова.

2017. Крис Корнел је изненада умро у Детроиту. Певач је познат по раду у групи Саундгарден једним од пионира гранџ правца.

2019. Џемпер који је носио Курт Кобејн за последњи певачев фото сешн је продат на аукцији за 75.000 долара у Њујорку.

Рођени 19. маја

1945. Пит Таусенд је енглески музичар. Он је суоснивач, текстописац, пратећи вокал и гитариста групе Ху. Написао је преко сто песама за једанаест студијских албума групе, укључујући и две рок опере Томи и Квадрофонија. Таусенд се истакао као рок новинар, књижевни критичар и есејиста. Магазин Ролинг Стоун га је ставио на 10. место листе 100. најбољих гитариста.

1948. Грејс Џонс је америчка певачица, модел и глумица. Њен први велики хит је песма Slave to the Rhythm, да би уследили велики хитови I've Seen That Faces Before (Libertango) и обрада песме Едит Пијаф, La Vie en rose. Значајнији филмови у којима је глумила су Конан уништитељ и Поглед на убиство из серијала о Џемсу Бонду. Позната је по свом дубоком контраалту, а има два стила певања: причање и певање у којем достиже готово сопран.

1949. Рик Вејкмен је енглески композитор и клавијатуриста, познат по раду у групи Јес. Као добар студијски музичар учествовао је на снимању за Дејвида Боувија, Елтон Џона, Марка Болана и друге. У каријери је снимио сто албума који су продати у тиражу од 50. милиона примерака. У априлу 2017. године примљен је у Дворану славних рокенрола као члан групе Јес.

1952. Џои Рамон је један од оних ликова из рокенрола које обожава већина рокера. Певач је панк-рок групе Рамонс, која се сматра ”Очевима панка”. Рамонси су рокенрол свели на његове темељне вредности (гласно, брзо и забавно) и обогатили га мирисом Њујорка седамдесетих година, измисливши тако панк-рок. Његова појава и глас су га учинили ”Иконом рокенрола”. Са групом је објавио 14. албума. Умро је 2001.

1992.Сем Смит je енглески музичар и текстописац.Смит је постао звезда после само девет месеци након објављивања свог деби албума " In the Lonely Hour “.На додели Греми награда за 2015. годину, Смит добија награде: Најбољи нови извођач, Композиција године, Албум године и Најбољи поп вокал.

Рођени на данашњи дан: 1932. Alma Cogan, 1949. Dusty Hill , 1968. Paul Hartnoll (Orbital) и 1972. Jenny Berggren (Ace of Base)

Догодило се 19. маја

1967. Битлси су у кући менаџера Брајана Епстајна направили промоцију за албум Наредник Пепер.

1973. Стиви Вондер је са песмом You Are The Sunshine Of My Life на првом месту америчке листе синглова. Касаније те године је добио и Греми награду.

1978. Дајер Стрејтс су објавили први сингл Sultans of Swing, плативши снимање 120. фунти.

1979. Супертрамп су са својим албумом ”Breakfast in America” на првом месту америчке листе албума. Са плоче су се издвојиле песме The Logical Song, Goodbye Stranger и Take the Long Way Home.

1979. Ерик Клептон је у својој кући прославио недавно венчање са Пети Бојд. У башти је била мала позорница на којој се Ол стар екипа гостију у виду Пол Макартнија, Џорџа Харисона, Ринго Стара, Мика Џегера у једном тренутку укључила у струју и уз хитове Литл Ричарда и Едија Кохрана веселила до касно у ноћ.

1997. Амон Тобин је објавио свој други албум ”Bricolage”.

2010. По анкети радио станице Класик рок песма Stairway To Heaven од групе Лед Цепелин је проглашена најомиљенијом рок песмом у Великој Британији.

„То је први део изложбе, где уметници реферирају на један предочно објективан и, да кажемо, блиско реализму, начин. А затим је други део изложбе посвећен оном тренутку када уметници разочарани западном цивилизацијом и модерним друштвом у којеме живе, почињу сами да стварају просторе, и онда улазимо у поље подсвестног, у надреализам, у симболизам“, наводи др Драгана Ковачић, ауторка изложбе.

Цртежи су различитих формата и техника. Од оних мали који су могли да се ставе у џеп, до дела већих димензија.

„Поред изузетно значених остварења старих мајстора, оно што Збирку стране уметности и Народног музеја чини посебно вредном и атрактивном су дела европске модерне. У музејској збирци су заступљени радови готово свих представника импресионизма. Затим ту су дела истакнутих постимпресиониста, као што су Ван Гог и Пол Гоген“, напомиње Јелена Дергенц, кустос Збирке стране уметности.

Збирка стране уметности је од настанка имала улогу да подстакне разумевање других култура. Захвалјујући томе смерењу, Народни музеј Србије данас има водеће место међу музејима у овом делу Европе, а прошле године га је посетило више од 170 хиљада људи.

Рођен у Зрењанину у јеврејској лекарској породици преживео је нацистичке концентрационе логоре Аушвиц и Бухенвалд, о чему је писао, као, како је иронично говорио „о свом лепо животу у паклу”.

Од прве песничке збирке Живећу заувек, до својих последњих наслова, говорио је о променама у друштву и у појединцу, о томе како се губе илузије. О његовим романима говорили су најугледнији европски критичари.

Свој последњи дан живота провео је са превише симболике. Отворио је Музеј принудног рада у Вајмару, отишао у Хитлеров омиљени хотел где је фиреру у инат волео да одседа. Легао у кревет и заспао заувек на Дан победе над фашизмом у 96. години у граду у који су га нацисти депортовали пре тачно 80 година са намером да га убију.

И успео је у том свом дану да одобри и насловну страницу новог романа Било једном у Југославији.

Скицирање портрета Ивана Ивањија могућност је безбројних варијанти, међутим постојале су константе: био је шармантно искрен, убитачно прецизан и достојанствен у критици и према себи и према другима. И као један од последњих живих сведока времена зла, непрестано је упозоравао на опасности заборава.

Редитељ Стеван Бодрожа, прво извођење Ларија Томпсона у Звездара театру гледао је пре 30 година, као студент режије и као што каже, често се враћао том тексту и доживљавао га као пишчеву посвету позоришту.

„Кроз то се као кроз неку мандалу, просто, или кроз неку призму, преламају сви феномени позоришта који су ми од тада, када сам гледао као студент Ларија Томпсона, до сада, више него познати. Нисам осећао тежину, осећао сам одговорност због велике представе која је тада била настала, али сам осећао да могу да уткам и читаво своје животно искуство“, наводи редитељ Стеван Бодрожа.

После низа година, премијери у Шапцу присутвовао је аутор, Душан Ковачевић, који је као дете овде живео и гледао прву представу и како нам је рекао, са великим узбуђењем доживео комад који му је посебно драг.

„Јер ме везује за моје велике пријатеље, мени драге глумце, Бору Тодоровића, Милену Дравић, Бату Стојковића , то смо ми урадили пре тридесет и више година у Звездара театру. Писао сам га почетком деведесетих година, знате, када је била она општа прича, криза и проблем и када је Бата Стојковић, кога сам поменуо, имао четири марке плату. И онда је то прича о човеку који одустаје да игра и то је била некаква иницијална идеја, а касније се то претворило у нешто сасвим друго“, истиче писац Душан Ковачевић.

Лари Томпсон, четврто је остварење Душана Ковачевића које Шапчани постављају на сцену. Играли су Професионалца, Урнебесну трагедију и Сабирни центар увек са истим жаром да са завичајним писцем стварају сценску магију.

„У човековој природи је да буде агресиван, да жели да доминира. И ту тешко да има помоћи. Ја ипак у свим својим књигама нудим једну идеалистичку визију - не гледати у другоме непријатеља, противника већ се огледати у другоме. Ако њега повредим, повређујем самог себе и то је једна хришћанска визија“, рекао је Андреј Макин.

Каже да је писцу потребан отклон, било просторни било временски, да би са удаљености могао градити неки нов свет.

„Врло је важно учинити да други схвате једну ствар коју је још Жан Кокто, велики француски писац рекао. Писање значи убити време. Време је нешто пролазно и све нас чини пролазним, али писање чини да бар неки делић нас постаје вечан“, рекао је писац Андреј Макин.

Први успех донео му је роман "Француско завештање", за који је 1995. године добио награду Гонкур али и друга престижна француска признања. Српским читаоцима приближила га је Анђа Петровић.

„Постављало се неколико пута питање да ли он пише о љубави и да ли он размишља о љубави. Да. Готово свака његова књига третира питање љубави.... Он веома позитивно и аналитички гледа на судбину жене у друштву и у руском и у сваком другом и ја управо то желим да истакнем", рекла је Анђа Петровић, преводилац дела Андреја Макина.

На фестивалу Молијеру у част по Андреју Макину "универзалном генију којег носи у срцу, као и многи Руси" до 11. маја гостују и романсијерка Мајлис Бесри и стрип аутор, сценариста и илустратор Кристијан Лакс.

– Путовао сам доста, обишао сам 43 земље и увек се изненадим када схватим да сви знају за мог оца. То је нешто што не можете ни да замислите, колико је велико његово име, тај имиџ и сећање на њега. Људи знају о њему или бар мисле да знају.

У књизи наводите да сте пронашли пут до мира. Шта је за вас мир?

– Мој отац нам је показао који пут не треба да одаберемо. Ја сам свестан последица његових дела и никада не бих поновио тако нешто. Ниједан ред његове приче. Свестан сам последица његовог насиља и одлука у животу и зато сам постао архитекта и писац, нешто тотално другачије од онога што је он био.

Колико култ Пабло Ескобар који траје већ три деценије утиче и данас на социјалне односе?

– То је феномен, ми данас причамо о човеку кога нема већ три деценије. Како је могуће да данас има више вести и прича о њему него када је био жив? Постоји објашњење. Медији су открили његово име и тако привукли пажњу великог броја људи. Данас уз телевизију, новине или серије има много глорификације онога што је радио мој отац. Младе генерације мисле да је једини начин да успеју да уђу у криминал.

Ја верујем у потпуно супротно. Не кажем да их треба забранити, али треба размишљати о одговорности. О порукама које се крију иза приче. Волео бих да прочитају моју књигу, и могу да се кладим да после тога не би желели да буду попут мог оца.

Колико је на вас утицао однос са оцем и како сте одлучили да се посветите архитектури и писању?

– Нико од нас нема времена ни могућности да уђе у туђе ципеле и да зна све о њиховом животу, али ова књига је прилика да сазнају много о криминалу, породици, односу оца и сина, опроштају, процесу помирења, који сам ја започео.

То је много дубља и много већа прича од тога и може бити употребљена у добру сврху, а не само прављење пара и ставарње нове генерације младих који су спремни да се баве криминалом. То је моја намера, зато ја путујем и причам своју причу. Нисам овде да бих глорификовао свог оца...

Шта је најважније што сте научили из односа са оцем и применили у данашњици?

– Он је био одговоран за 80 одсто кретања дроге у свету, рекао ми је једном: „Сине, истински храбар човек је онај који се не бави дрогом.“ Замислите тај савет који долази од човека какав је био он, то је важно чути, не само за мене, него за све. Тако ме је и научио да на те ствари одговарам: „Хвала много, али нисам заинтересован.“

Милан Коњовић је за собом оставио експресионистички траг вечности захваљујући опусу од око 6.000 радова. Неки од њих тренутно су изложени у кући Краља Петра Првог, у склопу изложбе „Да се не заборави.“

„Специфичност је у томе што ниједна од ових слика никада нигде није била излагана до сада. Ниједна слика није из неке галерије, већ је то све заиста из, да кажемо, породичних кућа, које су у оно време, пре 30, 50 или 60 година, то или купили или добили од маестра Коњовића на поклон“, објашњава аутор изложбе.

Изложбу је уприличио Милан Кличковић, један од најасоцијативнијих вајара у Србији чије скулптуре красе домове и кабинете светски познатих имена, ентеријере амбасада и многих установа од јавног и културног значаја, инспирисан дугогодишњом сарадњом и великим пријатељством са славним Коњовићем.

„Ето, десило се да сам био службено у Сомбору и онда сам отишао у галерију. Али пошто сам био службено, као био сам неки бизнисмен, под знацима навода, ја сам отишао са краватом, кошуљом и сакоом. И после пет минута нашег опуштања, приче и разговора, он је мени казао: 'Знаш, имењаче, немој други пут доћи код мене са краватом. Скини ти ту кравату, остави у ауту, па дођи код мене'. После пар минута, онда је он мени опет рекао: 'Знаш, могао би ти ту да ставиш једну мараму, као ја, јер ти си велики уметник‘. Тако да знате, ова марама је стара око 35 година и сада сам је први пут ставио баш зато на ту асоцијацију, на то сећање и то дружење 15 и више година са маестром Коњовићем“, наглашава Кличковић.

Пажљиво одабравши експонате за поставку, Кличковић је подсетио на неопходност откривања исконске узвишености живота као таквог, о чијој је важности, кроз своја ванвременска дела, увек говорио велики и славни Милан Коњовић.

Изложба „Да се не заборави“ биће отворена до 12. маја.

„Уточиште је одабран као назив који представља неку врсту мог уточишта, неких пејзажа, предела који мени представљају неку врсту пријатности. Иначе, исто као фотограф, волим да шетам природом. Сматрам да је природа људско најбоље уточиште. Наравно, она може да буде и сурова, али ако је мало упознамо и ако је мало прилагодимо себи, може да нам буде пријатељица“, објашњава уметник Саша Монтиљ.

Додаје да су у на његовим сликама забележени углавном градски пејзажи које свакодневно обилази, пре свега, Велико ратно острво, али и предео преко пута земунског кеја којим шета са псом.

„Онда када дођем у атеље и кад је време за сликање, црпим те утиске које сам покупио у природи. Наравно у комбинацији са још разним утисцима кроз уметност, кроз историју уметности, кроз моје омиљене сликаре, омиљене правце у сликарству. Тако да ето, то је нека врста уточишта које желим да и публика осети и да доживи на тај начин“, истиче уметник.

О делу и стваралаштву Саше Монтиља на отварању ће говорити Маја Живановић, ликовни критичар и члан Савета за ликовно стваралаштво РТС-а, вајар Велимир Каравелић и аутор.

Музички програм извешће оперска певачица Бранислава Подрумац уз пратњу Драгане Анђелић Буњац на клавиру.

Изложба ће бити отворена до 1. јуна.

Принцип вечног мира

То је јасно из извештаја грофа Саве Владиславића Рагузинског, поднетог царици Ани Ивановној по његовом повратку из Кине, у коме пише: „Због тога је моје мишљење да с Кинезима ... се треба понашати ... пријатељски и одржавати мир, трудећи се да се оснажи погранична трговина“.

Пун назив Владиславићевог рукописа гласи: Тајна информација о снази и стању Кинеске државе, и о другим стварима, коју је сачинио тајни саветник и кавалер Ордена Светог Александра, гроф илирски СаваВладиславић, изванредни посланик и опуномоћени министар при кинеском двору, 1731. године у Москви. Ово обимно дело које садржи 23 главе први пут је објављено у Србији 2011. године у издању Радио-телевизијe Србије, захваљујући преданом труду Владимира Давидовића који га је превео и приредио за публиковање на српском језику. У њему су, поред приказа родослова Кинеског царства, детаљно описани најважнији кинески градови и утврђења, састав њиховог становништва, палата кинеског цара у Пекингу...

С обзиром да Владиславић важи за оснивача руске обавештајне службе, није пропустио да у извештају напише и о кинеској копненој војсци и ратној морнарици, о снази Монгола и осталих кинеских поданика који живе уз руску границу. Такође, богато је описао путеве којима се из Русије може стићи у Кину, о кинеској трговини и начину трговања, дипломатији и односима са другим државама, као и детаље о животу Кинеза, њиховом браку, па и сахранама, посебно акцентујући духовни живот кинеског народа.

Током његовог боравка у Пекингу, кинески владар приредио је царску вечеру грофу Сави Владиславићу током Фестивала лампиона. Том приликом, Сава је седео недалеко од цара, на почасном месту са његове десне стране. У једном тренутку, цар је отворио посуду која је била пред њим и послузи наредио да из ње узму јело и однесу га Владиславићу на омањем златном тањиру. Потом је цар устао и лично принео Владиславићу супу и јуансјао кнедлице које се посебно припремају и послужују током фестивала. Након вечере, царски представници саопштили су Владиславићу: „Ово је благослов који ниједан страни изасланик у Пекингу до сада није добио".

Како пре три века, тако и модерно доба, Срби осећају добродошлицу у Кини и обратно, старају се да као добри и достојни домаћини дочекају своје кинеске госте, градећи вечни мир и пријатељство, развијајући односе на обострану корист два народа. Овонедељна посета највиших кинеских представника још једна је потврда тог благослова утемељеног пре готово триста година.

Аутор текста, Бранко Вукомановић је коаутор изложбе „Дипломата Петра I Великог – Сава Владиславић Рагузински“

Њен опус укључује 38 слика, неколико цртежа и скица. Катарина Ивановић је била је и прва жена која је у српској уметничкој историји насликала неку историјску композицију и портрет друге жене.

Током обиласка Народног музеја госпође Вучић и Пенг су застале поред Девојке у плавом коју је српски писац и сликар Ђура Јакшић насликао током 1856. године. Та слика је пример портрета српског романтизма из средине 19. века, а рађена је у техници уље на платну и верује се да приказује Емилију Милу Поповић, ћерку Лазара Поповића, власника гостионице „Код белог крста“ у коју је Ђура био заљубљен.

Међу значајним делима српског сликарства са којима је госпођа Вучић упознала кинеску гошћу нашла се и слика Сироче на мајчином гробу Уроша Предића који се уз Пају Јовановића и Ђорђа Крстића сматра за најзначајнијег српског сликара реализма.

Сироче на мајчином гробу Предић је насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу. Инспирисан овом сликом писац Светозар Ћоровић је са само својих шеснаест година, је 1891. године, у Мостару, написао истоимену песму.

Професорку Пенг супруга председника Србије је упознала и са сликама Женидба цара Душана и Крунисање цара Душана Паје Јовановића, који је уврштен је у 100 најзнаменитијих Срба, захваљујући изузетно богатом опусу са преко 1.099 дела, а нарочито делима са темама из народног живота и историје, снажно утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.

Слика Крунисање цара Душана у Скопљу за цара Срба, Грка и Бугара инспирисана је догађајем из српске историје који се десио на Ускрс, 16. априла 1346. године, и представља највећу слику сталне поставке Народног музеја. Настала је око 1900. као поруџбина Владе Краљевине Србије за Светску изложбу у Паризу 1900. године.

Женидба цара Душана са Александром, сестром бугарског цара, била је изложена на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду 1904. године.

Током обиласка Народног музеја госпође Вучић и Пенг су обишле и изложбену поставку Етно мреже, националног удружење произвођача рукотворина које од 2003. ради на очувању културног наслеђа Србије и економском оснаживању жена и младих у руралним подручјима. Пенг је имала прилику да види пиротски, сјеничко пештерски, стапарски ћилим, али и пешкире са везом и традиционалним српским мотивима.

Чланице удружења демонстрирале су кинеској гошћи старе технике, попут, златовеза, косовског веза, змијањског веза, ткања, плетења, пустовања, штампујита и нецање. Након демонстрације, госпође Вучић и Пенг су се и саме опробале у техници пустовања - начину обраде вуне који је старији од ткања.

Концепт поставке Етно мреже је заснован на елементима који су уписани у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Рукотворине долазе из локалних занатских удружења широм Србије чије чланице израђују осмишљене производе од природних материјала, повезујући традиционалне мотиве и технике и савремени дизајн.

Производе Етно мреже користи Протокол Владе и државне институције као пословне и дипломатске поклоне. Ознака Етно мреже је регистрована у Заводу за интелектуалну својину као колективни жиг и потврда аутентичности и изузетног квалитета.

Гошћа Београдске хронике глумица Бранка Петрић каже да је комад заснован на делу хрватског писца Томислава Зајеца. Драматург је Димитрије Коканов.

„Ми глумци морамо да пренесемо на гледаоце доживљај и интензитет правог живота, а опет смо у једној јако сведеној форми", рекла је глумица.

Радња комада Нестајање је смештена у интелектуалну вишу средњу класу хрватског грађанског друштва, где универзитетски професори, уметници, научни истраживачи, полиција… готово сви представници друштва учествују у колоплету интимних односа и законских преступа у злоупотреби деце.

„Сваки неки дан смо сведоци да се тако нешто збива на овом свету, или се открива, тако да је нама било јако драго што је дошао писац, тако да се и он поклонио са свима и са редитељком – публици", изјавила је Петрићева.

Прича паралелно прати радњу две породице, породице жртве и породице злостављача градећи тако динамичну драмску радњу богату врло снажним карактерима и сукобима, обртима и емоцијама.

Редитељка је Сања Митровић, професорка режије из Брисела.

У представи Нестајање играју још и Светозар Цветковић, Дејан Дедић, Дубравка Мијатовић, Милица Јаневски, Јелена Илић, Бранка Петрић, Наталија Степановић и Ђуро Брстина. „Сакупљено" је доста генерација на једном месту. С тим у вези, глумица је рекла да „међу глумцима нема година".

„Свако је донео неки своју врсту енергије и својим спецификумом учествовао у том комаду", рекла је.

Бранка је признала и да је на генералној проби имала трему и „да се тресла", што на премијери, како је рекла, није бипо случај.

Кућа је сазидана 1905. године, а за декорације је задужен Драгутин Инкиостри Медењак, уметник из Сплита и сакупљач народних орнамената и рукотворина у сврху оснивања српског националног декоративног стила.

„Постоји стална поставка која се не мења, међутим, постоје одређени предмети који се с времена на време промене или се због одређеног догађаја управо они презентују. Ето на пример ове године обележава се 100 година од добијања златне медаље Америчког института коју је Јован Цвијић добио 1924. Та медаља, реплика медаље, је изложена данас у поставци управо из тог разлога и може се видети", рекла је кустос Марија Петровић.

У сталној поставци Музеја налазе се ликовни радови, фотографије, Цвијићев истраживачки рад, његови лични предмети и географске мапе које се и данас користе. Такође, ту је намештај фолклорног стила са елементима сецесије, пресвучени везовима и тканинама из Цвијићеве колекције.

„Оно што је карактеристично јесте да се стална поставка која је доступна публици данас у музеју састоји из истраживачког и научног рада Јована Цвијића, као и део изложбе који говори о његовом животу, док се остатак заправо односи на просторије које су аутентичне и представљају заправо просторије у којима су живели Цвијић и његова супруга", додаје Петровићева.

Делови куће оштећени су током бомбардовања 1999. године, а намештај из дневне собе није сачуван. Међутим поједини сачувани, аутентични предмети попут столице за заљубљене, оригинално сликарство у улазном холу, као и аутентичне преписке Јован Цвијића обухваћени су сталном поставком овог музеја.

„Са Станојем Станојевићем и са бропјним професорима БУ био је мобилиса и учествовао је  у рату. Наравно, радили су оно што су најбоље знали, бавили су се превођењем страних часописа, документације, новинских извештаја. На основу тога слагали су мозаик шта непријатељска страна ради и шта савезници планирају. И као резултат његовог и Станојевог рада је изашла једна књига Српско турски рат, а Миланковић је све то педантно бележио, имао је свој ратни дневник“, рекао је аутор књиге Слободан Стојановић.

Иако су нам добро знани Канон осунчавања и Реформа јулијанског календара, мање је познат научников допринос изградњи војне инфраструктуре између сва светска рата.

„Пуних 14 година је он радио за потребе команде ваздухопловства, и тадашњег министарства војске и морнарице. Радио је на низ објеката: Хангари су посебно карактеристични, један је још сачуван. А као доказ квалитета тог рада је да су сви хангари за време немачког бомбардовања били гађани, али ни једна није срушен“, рекао је Стојановић.

За потпрдедника Српске академије наука и уметности биран је три пута.

„Колико је био уважаван, једна чињеница - ми смо дошли у посед документа из његове архиве, неке забелешке кратке, како он описује састанак код предсеника Тита, на којем се расправљало о производњи атомске бомбе“, рекао је Слободан Стојановић.

Милутину Миланковићу у част један кратер на тамној страни Месеца носи његово име, као и планетоид који су открили српски астрономи, али и медаља европског геофизичког друштва. А мало познате детаље из научниковог живота открива објављена монографија.

Без камере и фото-апарата не иде нигде, јер инспирација каже долази непозвана, у трену.

„Оно што је тренутно актуелно је триптих Древни сневач. Завршили смо први део филма о Бати из Вучја. Бата ту ствара једно дело и ако да Бог а даће да тај триптих заврши у Хиландару", каже филмси стваралац Илке.

Са камером се дружи више од три деценије а озбиљније се документарним филмом бави 15 година. Његова остварења постала су препознатљива широм Србије и региона.

Награде добија и на великим европским и светским фестивалима. Креативну енергију обнавља у разговору са пријатељима поред Власине.

„Он прославља Власотинце широм Европе на тим фестивалима и ми смо поносни на њега", каже Благоје Лукановић из Власотинца.

„Та његова уметност и све то што осваја те награде то је из његове доброте и људскости", додаје Далибор Илић, такође из Власотинца.

Илке има свакодневни ритуал. Обилазак обележја посвећеног Христифору Црниловићу чувеном власотиначком интелектуалцу, сакупљачу и чувару народног блага се подразумева. Прија му поређење са њим.

„Обично ме питају - Што толико снимаш што толико радиш зашто не видимо те снимке... Ја обично прво дете које видим кажем – Видиш оно дете. Да од њега његово дете, па следећа генерација – то ми је циљна група", каже Илке.

Увек свој, непретенциозан, скроман. И кад су се многи чудили шта и због чега ради није одустајао. Данас се Власотинчани поносе њиме јер знају да Илке ствара нешто посебно и важно за генерације које долазе.